Dronstad – Baza Pustinjskih Ala

Базу су направили у самом кратеру бомбе која је наслагала околне зграде на једну гомилу. Пут којим смо прилазили је једини улаз у одбрамбени део. Око кратера су порушене грађевине које су зидале огромно брдо или планину, нисам сигуран, јер је врх нестајао у магли. Напад са литица би био узалудан, јер је рељефно база деловала као гротло вулкана уз чије зидове нико не може да се попне. Кроз зидове кратера су патролирале Але. Овај део им служи за обуку против Подземља. Захак има око хиљаду војника и он управља „Пустињским Алама“. Ови момци су најспособнији за опстанак у бетонској пустињи. Аждаја га је задужила да брани цео исток. Само он контролише 19 осматрачница, а недавно је изгубио једну са складиштем.

Прилазили смо чистини у самом центру кратера и промакли испод једног металног стуба и тако зашли у краљевство Пустињских Ала. Већина је носила пустињске беж дигиталне камуфлажне униформе и платна преко носа као заштиту од прашине. Прескакали смо и увијали се око металних конструкција и бетонских стубова док нисмо зашли у безбедне дубине скровишта. Приметио сам скауте како нестају у магли пењући се уз мердевине и несигурне степенице где би пад са те висине убио човека. Прескочио сам прозор и упао у сломљену зграду. Све је било необично. Плафон је био лево, а под десно. Ходали смо по зидове стана. Никад до сад нисам имао прилике да ходам по зидовима. Савио сам се да не бих разбио главу о врата купатила која никако нису успели да затворе. Захак је поред свог овог џумбуса ценио уредан животни простор. Зидови су испуцали када је грађевина пала, али су задржали форму. Спровели су нас кроз крива врата и пробите плафоне до путића који је водио ка штабу, а високо изнад нас су тренитали војници. Гмизали су и пентрали по становима, скакали са један на други плафон, висили изнад провалија и све то пуцајући у покретне мете. Њих и нас је делила заштитна мрежа пет метара изнад земље коју су склањали после обуке да провере спремност момака. Били су под пуном опремом и користили су гумена зрна. Њихов тренинг је чак подразумевао и навикавање на бол. Оклопне Ултра Але су их јуриле по полигону да би симулирали реалну ситуацију тако да је изнад наших глава беснео рат.

– Ови су сви луди овде. Гле шта раде. – коментарисао је Израелац великим очима ка висини.

Пратили смо ћелавог мушкарца кроз пролазе који су само Алама познати. Изненадио сам се када смо се нашли у парку у ком је било свеже зелене траве. Зраци су падали под косином, а по сенкама на трави сам могао да закључим какав нам отпад виси изнад главе. Неколико момака се старало о зеленој површини згрибајући шљам који се одронио преко ноћи. Кућа на два спрата при крају парка је била штаб Пустињских Змајева. Фасада је била прелепе црвене боје са белим циглама на угловима и саксијама цвећа око прозора. Тераса на другом спрату је заштићена оградом од гвожђа и препуна орнаментима док су врата била црна са жутим бројевима. На веранди је постављен очуван кауч са цветним дезеном. Дрвени делови су офарбани у најбељу боју коју сам видео до сада. Крај врата је камено стајала стража од два момка опасног изгледа и црним непрозирним кацигама. Наоружани су Беретама АРИкс 160Х са разноврсним додацима. Ћелави човек први приђе стражарима, махну им и ухвати кваку, а за њим смо били ми у колони. Посматрали смо стражаре са страхопоштовањем док смо бојажљиво улазили у прелепо пространо и осветљено предсобље. Дрвени углачани под се пресијавао на Сунцу са пријатним контрастом у односу на снежне зидове у савршеном стању. Са плафона је висио стаклени лустер усклађен са прозирно белим завесама које су заклањале дрвена окна старих прозора. Радијатори су били топли.

Ћелава Ала нас је провела левим ходником до стаклене баште у којој је било још војника. Ови мушкарци су неговали украсно биље и цвеће које је мирисало сладуњавом нотом. Прошетали смо кроз редове полица и опет изашли напоље где је на бетонском предвоју била веранда од винове лозе под којом је седео човек у црној тактичкој униформи. Доручковао је свињски одрезак са додатком од кромпира и шаргарепе док је у позадини свирао џез са античког грамофона. Десно од њега је био кувар у белој униформи који је све спремао пред њим, а испред надстрешнице се пружао поглед на отворени предео који је исто тако био лепо уређен. Добио сам суморну слику када сам приметио да је то поље попуњено надгробним споменицима. Ћелави лик приђе тихим кораком човеку који нам је био окренут леђима. Прошапутао му је нешто преко рамена кад овај потврди главом, а Ала нам показа да приђемо. Наређали смо се у линији са његове леве стране док је он жвакао месо и замишљено гледао ка гробљу. Бацио је поглед на нас, а ми смо га посматрали док једе. Кувар је имао повез преко ока којим је вешто сакрио ожиљке и црвену мараму на темену. Ћелава Ала донесе четири столице и постави их супротно од човека у униформи и показа нам дланом да седнемо. Пришли смо столицама и поскидали ранчеве са леђа, а пушке смо наслонили на рукохвате и сели на удобне јастучиће столица. Човек нас је замишљено посматрао. Склопио је сребрни нож и вуљушку у тањиру и помакао га даље од себе. Обрисао је уста платненом салветом и уредно склопио. Деловао ми је као један од оних мафијаша на филмовима који све раде успорено. Понудио нас је храном на столу. Одбили смо гестикулирајући.

– Да нисте превише млади за ове ствари?, – питао је мислећи на наш посао, – Да, у праву сте. Шта ја имам с тим. – додао је.

– О чему се овде ради? – навалио се ноншалантно на наслон.

– Дошли смо да употпунимо договор са Подземљем. – одговори Џа – Лонг плашљиво.

– Ко је преговарао? – запитао је трагајући за нечим на столу.

– Јури Левченко. Црвени Блок. Руска Братва. – намрштено одговори Сверсон.

Човек накриви главу изненађено. Дохватио је малу лепо украшену металну кутијицу, отворио је и принео близу лица. Чепркао је нешто прстима, а онда сам чуо звуке шмркања. И поред тога што нисам видео шта ради, знао сам да је ушмркивао кокаин. Обрисао је нос и прочистио грло.

– Јури кажеш? – заусти сумњичаво.

– Да господине. – хладно одговори Сигурд.

– Разумем, разумем. Добро онда. Ако кажеш да је он, онда је сигурно био он., – заћутао је кратко, – Који договор је био у питању? – упитао је.

– 7 килограма медицинске опреме за 10 килограма хероина. – проговорих.

– Је л` да? Поштена трампа. – згрчио је лице задовољно.

– Ево договорених предмета. – каза Гивон пружајући ранац.

Човек отвори торбу и зачуди се.

– Је л` уз то иде и ово ђубре? – изненађено прокоментариса.

– Опростите. То је моје. – плашљиво изговори Израелац пружајући руку ка ранцу.
– Опустите се момци. Разумем. Све је у реду., – поче да вади цигле, – Ранац можеш да задржиш. Ово иде у директну употребу. Момци нам кризирају већ два дана.

Наслагао је све цигле поред себе и добаци ранац са стварима Бен – Зеву. Кувар је вредно припремао јело за гориоником.

– Не морам да вас подсећам да овде нисте били, ништа нисте видели ни чули? – махао је прстом.

– Наравно господине. То се подразумева. – климао је главом Џа – Лонг.

– Мора да сте уморни. Чиме да вас послужим. Имамо кокаин и ракију. – обратио нам се човек.

Сигурд и Гивон се закикоташе, а ја да пропаднем у земљу. Сетили су се кроз шта смо малочас прошли, а човек се нашао увређеним. Помислио је да се њему смеју. Поскочио је и дохватио нож.

– Шта је смешно!? – набо је нож гневно у сто испред Гивона.

Израелац се трже уназад од страха, а Кинез се следио у месту како је седео док кувар настави да пече месо без реакције.

– Није тако мислио. Смеје се мом несрећном догађају. Јутрос нам се десила незгода. Није ништа посебно. Ми не користимо та средства. – објашњавао сам док се он полако враћао на своје место.

– Да, да. Извините, молим вас. То је наша интерна шала господине. – додао је пажљиво Фенг.

– Ма, све је у реду, момци. Опустите се. Добар посао сте обавили. Чему толико наоружање? Привлачите пажњу многих људи вуцарајући беспотребних пет кила на леђима. – релаксирано нам се обратио.

– Црна Ку… Аждаја, није хтела да ризикује још једно пресретање. – проговори Израелац.

– Мени се чини да вас је онда намерно обележила, тим, тим пушкама. – коментарисао је човек.

– Можда? – мистериозно се изјасни Нордијац.

– Хм. Можда., – осмехнуо се човек., – Него, кажите ви момци. Одакле ви долазите? – знатижељно нас упита.

– Ја сам са југозапада., – проговори Израелац, – Кинез је југоисток, а овај плави је североисток.

– А ти си вероватно северозапад. – рече заједљиво човек.

– Не. Ја сам из центра. – изустих.

– Лепо. Покривамо целу територију, је л` да? Разумем. Шта се дешава у граду момци? – весело упита.

– Сувишно је да вам причам шта се дешава на истоку? – опрезно је рекао Азијат.

– Да, да разумем те. Нећеш да говориш из поштовања према мени. Какав бих то ја био војвода да не знам шта се дешава у мојој територији, је л` да? У реду је, не нервирам се. Пун ми је курац Арана и дима за једно преподне. Шта се дешава код Пантера? – злокобно запита човек.

Кувар је главу ставио по странце. Интересовао га је наш разговор.

– Златни Момци су се сукобили са Централном екипом у рингу, тренутно славе, а прича се да ће можда прекинути споразум. – рекао сам тихо.

– Је л`? То се прича? Ма, све је у реду. Разумем., – гризао је усну замишљено., – Пантери са дредовима… да раскину споразум? Пази ти то… Црнци, растафаријанци, споразум… Ма, овде да дођу пичка им материна! Да им ја направим пустињу од фавеле, јебем ли им племе мртво у уста! Чамуге једне смрдљиве! – беснео је Захаков заменик.

Очигледно је жудео за крвљу. Аранске сенке су му биле ван домашаја, а Пантери су много уочљивији од „сиве смрти“ која вреба са истока. Јурцање за ветром и шумовима му је покидало живце. Многи војници су изгледали унезверено, изгубљено, испијено, празних фаца због сталног опреза и непроспаваних ноћи. Шетао је око стола љутито, застаде, и поново се вратио у столицу.

– У реду је. Све је у реду. Одвојени? Шта се дешава са њима? – запита кроз осмех заменик.

– Стање је непромењено. Пијаца је полупразна. Улице су чисте, а нема их ни у Подземљу. Свако је у својој рупи. – обајсних.

– Да, да, да. Разумем. А Подземље? – рече љубопитљиво.

– Подземље је у акцији. Око 280 војника је јуче марширало ка североистоку и дупло толико Лешина. Исток је уништио напад плаћеника. Тркају се са нашима до плена. – забринуто је причао Израелац.

Човек се засмеја замишљено посматрајући једну тачку на земљи. Заколутао је главом.

– Арани! Јебени Арани! Нико неће покупити опрему из њихових улица. Пичке једне кукавичке. Колико сам војника изгубио у тим улицама., – негирао је главом разочарано, – Самоубиство је ићи тамо. Себриус је кренуо са Мртвим Алама. Око хиљаду њих је повео са собом. То су хиљаду војника мање за нас! Је л` знате шта то значи?! – повика, – То значи да Пантери, Подземље и проклети Југ могу да нас нападну и све побију док си реко, курац! Овде да дођу, овдее! – разјарено је викао.
Плашили смо се његовог излива беса. Какав ли је Захак, ако је његов заменик живчана будала? Кувар се вратио свом послу као да нисмо били ту. Човек поново устаде да прошета. Понављао је своје радње, шетао је кратко и поново застаде крај стола и потом седе на столицу.

– У реду је момци. Нисте ви ништа криви. Опустите се. Све је у реду. Разумем ја вас. Све ја разумем. Чиме да вас понудим? Имамо кокаин и ракију. – осмехивао се заменик.

Погледали смо се међусобно док је Кинез грчевито стискао рукохвате.

cover-dronstad

For more fresh topics, search Dronstad in your Facebook.

Dronstad – Desert Wyvern base

They made their base in a very center of a bomb crater which was sheltered by the knocked down buildings, connected together with their cusps. The road we took was the only path in their defensive region. The buildings that fell, made a hill, a mountain, I’m not sure because the peak was hidden in fog. Attack from its cliffs onto the base was impossible, because of the structure of the pile that looked as a top rim of a volcano where climbing the outer walls was extremely hard. Through its walls, the Wyverns patrolled. They were using this part as a training ground for fighting the Underworld. Zahak had over one thousand battle men he ran with the “Desert Wyverns”. These guys were the most capable of survival in the concrete desert we lived in. Dragoness has given the Zahak the task of protecting the whole East. He alone controls 19 scout towers, and recently he has lost one along with a warehouse.

We approached the plain in a strict center of the crater and pierced beneath the metal beam and so entered the kingdom of the Desert Wyverns. Most of them wore desert beige digital desert camouflage uniforms and cloths over nose as a dust protection. We jumped and bent around the metal construction, concrete beams, until we have reached the safe depts. of the hideout. I noticed the scouts as they were disappearing into the mist, while climbing the ladders and unsafe stairs where a fall from there would surely kill a man. I jumped through the window and got in the broken building. Everything was oddly positioned. Ceiling was on my left, and the floor was on the right. We walked over walls. I have never, until now, had a change to walk on walls. I took a knee to evade the bathroom door which the Wyverns couldn’t close right. Zahak, besides the whole mess, had a taste for a neat living environment. Wall did break when the building fell, but it held onto the healthy construction and kept its form. They took us through shifted doors and carved out ceilings to the road that led to the headquarters, and high up, soldiers were at their training. They slithered and climbed the ruins, jumped from a wall to wall, hung above the chasm, while shooting at the moving targets. A safety net divided us from then, placed 5 meters high that was removed when the final exam came along. They run fast with all of that gear and being shot with rubber bullets. Their training was also implementing the stress and adjustment on pain. Armored Ultra Wyverns were chasing smaller ranks over the course to simulate the real situation, so it looked like a heat of a battle, just above my head.

– All of these guys are crazy. Look at what are they doing. – Israeli commented with big eyes running the heights.

We followed the bold man through the passes, known only by the Wyverns. I got surprised when we stomped onto the green park with a lot of fresh air. Rays fell diagonally, where shadows told us of what kind of weight is located in the rims dome. Few men tended the green area, picking waste that broke off during the night. A two stories high house was dead ahead of us; in the end of the park was a headquarters of the Desert Wyverns. Façade was a beautiful red in color with snow like white bricks at the corners and flower pots in the window frames. A terrace on the second floor was protected by an iron fence, filled with ornaments, while the entrance door was painted in black with yellow numbers on it. On a porch, a well preserved couch held space covered in flower sheets. Wooden parts were painted in the whitest of white I have ever seen in my life. Near the door, two scary and rock standing guards performed their watch through the dimed visors on black helmets. In their arms, a Beretta ARX 160X were waiting for the intruders. The bold man came to them, waved and grabbed the knob, followed by us in a colon. We looked at those dark sentinels with bulged eyes, moved heads away, and then stepped in a beautiful, well lit, spacious hallway. Polished wooden floor smiled at us with sunlight that ricocheted to illuminate the perfectly made white walls. A crystal chandelier hanged in calm, paired with see-through curtains that blocked the windows. Radiators were warm.

Bold Wyvern led us through the left corridor to the glass garden where we have found more soldiers, nurturing the decoration plants and flowers which had a sweet smell. We walked between the lines of shelves and got out on the concrete porch with a grape vines made shade, under which a man in a black tactical suit sat. He was having a pig steak with a side of potatoes and carrots breakfast, with a jazz playing in the background, floating from the antique gramophone. Right from him, was a cook in white uniform that made everything in front of him. Gaze of a sitting man traveled towards the open space which was also carefully maintained. I got a grim picture of it when I realized that the field was populated with gravestones. Bold man came closer to the man with a silent step and whispered something over his shoulder, when this boss man nodded and a bold Wyvern showed us to approach. We lined up to his right side and looked at him chewing the meat and gaze absent at the graveyard. He swiftly took a look on us and got back at eating. The cook had an eye patch he used to hide the scars. Bold Wyvern brought us four chairs and have put them opposite from the table and pointed at them for us to sit. We came to the chairs, took our rifles down to the armrest and pulled the backpacks, then comfortably placed ourselves on the cushions. Man watched at us wandering in his deep thoughts. He folded the silver knife and fork very gently, then he moved the plate to the center of the table to wipe his mouth with a cotton napkin, he then carefully folded. He appeared to me as one of those a mafia guys from the movies that do everything in a slow motion. He pointed at the food on the table, offering it to us, but we moved hands in declining gesture.

– Aren’t you little young for this kind of things?, – he asked thinking about our line of work, – Yes, you are right. What do I have to do with it. – he added, – So, what is the deal here? – he asked leaning back in a chair.

– We came to fulfill the agreement with the Underworld. – Ja Long said with a shaking voice.

– Who was negotiating? – he asked searching for something on the table.

– Yuri Levchenko. Red Block. Russkaya Bratwa. – Sverreson replied with a brow.

The man tilted his head in surprise, and then he reached for a small, nicely decorated metal box, opened it and took it close to his face. He moved his finger around in it, and then I heard the snorting sounds. Besides I didn’t see for what he was doing, I knew he was taking cocaine. He whipped his nose and cleared his throat.

– Yuri, you say? – he asked wonderstruck.

– Yes sir. – Sigurd said in cold.

– I understand, I understand. Alright then. If you say it was him, it surely was him, – he paused, – What was the deal in question? – he asked.

– 7 kilos of medical supplies for 10 of cocaine. – I spoke sharp.

– Isn’t it so? Fair trade. – he cramped his face in odd way.

– Here are the objects agreed upon. – Givon Ben Zev said handing out the backpack.

The man opened his bag and made a funny face.

– Does this trash go along with it? – man commented with a smile.

– Forgive me, but that’s mine. – Israeli spoke stretching his shaking arm toward the bag.

– Relax boys. I understand. Everything is all right. – he said pulling the bricks out, – You can keep the bag. This goes in direct usage. Boys are having a bit of crisis for two days.

He piled up the bricks in front of himself and threw the bag to the Ben Zev. Chef was preparing the food, acting uninterested.

– I don’t need to remind you, that you were never here, nor you have saw or heard anything? – he waved his finger in a threatening manner.

– Of course sir. That goes without saying. – Ja Long nodded.

– You must have been tired. What can I offer you? We have cocaine and brandy. – he spoke with a smile.

Sigurd and Givon burst in a pressured laugh, and I just wanted the ground to swallow me. They recalled through what we have been through, but the man felt offended. He misunderstood their laugh and figured this fools are laughing at him, so he jumped and grabbed his knife.

– What’s so funny?! – he plunged the blade in the table, right at there in front of Givon.
Israeli jerked frightened, and Chinese froze in spot, while the cook kept working.

– He didn’t mean it that way. He is laughing at the unfortunate event that took place this morning. It’s nothing special; we don’t use those sorts of things. – I explained while he drew back to his post.

– Ye, yes. Forgive us, please. That’s one of our intern jokes, sir. – Feng added carefully.

– Aw, it’s alright, boys. Relax. You did a good job. What’s with the all that guns? You are dragging a lot of attention to yourselves, pulling the 5 kilos of unnecessary weight on your backs. – he spoke with no tension in voice.

– Black Bit… The Dragoness didn’t want to risk another interception. – Israeli said.

– To me, it seems that she have marked you on purpose with those, those guns. – a man commented.

– Maybe? – mysteriously the Nord said, rocking in his chair.

– Hmm, maybe. – the man smiled, – So, tell me boys. From what parts do you come from? – he leaned forward on his knees.

– I am southwest, – Israeli said, – Chink is from the southeast, and this blond guy is from the northeast.

– And you are from the northwest. – a man pointed at me.

– No. I am from the downtown, the center. – I said.

– Nice. We cover the whole territory, aren’t we? I understand. What’s happening in town, boys? – he continued with a joyful smirk.

– Would it be over the top, for me, to tell you what is going on in the east? – Asian questioned in fear from the man.

– Yes, yes, I understand. You wouldn’t like to tell me out of sheer respect for me. What sort of a warlord would I be, if I didn’t know of what is going on in my own territory, right? It’s all right, I’m not getting nervous. I had my dick filled with Arany and smoke for one afternoon. What’s up with the Panthers? – he questioned in an evil expression on face.

The chef moved his head aside, interested in what we will say.

– Golden Boys resolved some beef with the Central Crew in a ring. They are celebrating in the moment, and for what I’ve heard, they plan on breaking the treaty with the Black Dragons. – I spoke silently.

– Is that so? That’s the word on a street? Aw, it’s all right, I understand, – he bit his lip, growing distant in thoughts, – Panthers with dread locks… to break the agreement? Would you look at that… Nigger, Rastafarian, treaty… Let them come here, motherfuckers! Let them, so I would make a fucking desert out of their favela, fuck the tribe and the seed they came from! Fucking niggers! – Zahaks’ deputy ragged in his spot.

Obviously he was craving for blood. Arany shadows were out of his reach, and Panthers were more visible than the “Grey Death” which prays from the east. Chasing for the wind and whispers tore his nerves in half. Many soldiers looked lost, drained with empty faces over constant caution and sleepless nights they spent on guard. He walked angrily around the table; the he paused and threw himself in a chair.

– All right. Everything is all right. Separated? What is happening with them? – he questioned with a wide smile.

– Conditions are unchanged. The Market is half abandoned. The streets are clean, and they are nowhere to be found in the Underworld. Everybody is in their hole. – I explained.

– Yes, yes, yes. I understand. What about the Underworld? – he continued.

– Underworld is in the move. Around 280 soldiers have left on a march yesterday, heading north-east with double the number of Corpses. The East has destroyed the attack of the mercenaries. They race our guys to get the loot. – Israeli spoke worried, forming a sad face.

The man laughed drifting away, while staring at the one spot on the ground. He rolled his eyes and twisted his head.

– Arany! Fucking Arany! No one will collect the gear from their streets. Damn coward cunts! How many soldiers have I lost in those streets, – he waved his head disappointed, – It is a suicide to go there. Sebrious have moved with his Dead Wyverns. He took around one thousand men with him. That’s a thousand men less for us! Do you know what the fuck that means?! – he yelled, – That means, that Panthers, Underworld and a goddamn South can launch an attack and kill us all, before you can say, DICK! Lethem here, here! – he burst in rage, throwing things around.

We were afraid of his anger seizures. What was Zahak like, when his deputy was a nerve wreck idiot? Cook went back to his job as we were not that interesting anymore. The man stood up again to take a walk. He repeated his actions, walked slowly and again he stopped near the table to take a seat.

– All right boys. It’s nothing of your fault. Relax. It’s all right. I understand. I understand everything. What can I offer you? We have cocaine and brandy. – deputy smiled joyfully at us.

We looked at each other, while the Chinese cramped his clenched hand, holding the armrest, bulging his eyes at the black uniform, tending to faint.

cover-dronstad

For more fresh topics, search Dronstad in your Facebook.

Dronstad – Otimačina

Сместили смо се у једној просторији на другом спрату и пратили шта се дешава код њих. Делило нас је поље некошене траве дугачко 500 метара док нас је магла добро крила од погледа телескопског нишана. Кинез је наваљивао да кренемо одмах у акцију, док је Нордијац седео уз зид и слушао музику поред Израелца који је лежао. Кад сам Кинезу показао апарат за ноћни вид он се смирио. Решили смо да их нападнемо током ноћи. Таман када сам помислио да је све у реду, овако нешто ми се деси. Изгледа да срећа не прати момке као што сам ја.

– Ко су ови, маму ли им јебем?! – викао је незадовољно Кинез.

– Могу бити било ко. – рекох, – Дрогом могу да плате било шта, а ми немамо формиран ланац информисања да пратимо пошиљку. Могуће је да нас наши изигравају. То неби био ни први ни последњи пут да јебене Але раде на своју руку. – причао сам фокусиран на окно са снајпером са друге стране поља.

– Мислиш да су нам Црни ово сместили да нас се реше? – настави Фенг помажући Гивону.

– Или да нас реше или да нас тестирају. Ко зна, зашто ово раде. – замишљено прозборих.

– Јеси ли сигуран да су наши? Шта ако су Пантери или Одвојени? – упита Азијат, а Нордијац окрену главу ка Џа – Лонгу.

– Пантери би нас одмах убили. Одвојени су глупи да спроведу ефикасну сачекушу. Спори су за нас. – хладно заусти Сверсон и промешкољи се у месту.

Почело је да пада вече. Кинез је имао инфра ред ласерски нишан и прикључену оптику за ноћна дејства коју је разменио са Сигурдом, јер је Нордијац бољи стрелац, па смо њега поставили за снајперисту. Заменили су телескопске нишане и припремали за акцију док је Гивону постајало све хладније, али му је бар крварење престало. Заменио сам му газу и дао да попије мало ракије да би се угрејао чекајући да Сунце комплетно зађе иза зграда. Плавичасто сивило се просуло кроз празне улице и тек тада смо Кинез и ја изашли са друге стране зграде. Планирали смо да им приђемо из бочне улице, а Сигурд испуза напоље и заузе лежећи став крај бетонске преграде која је одвајала коловоз од отвореног поља. Маскирао је оптику крпом коју је нашао на земљи, јер није хтео да ризикује и открије свој положај. Репертирао је Штиг А3 и чекао да се довољно приближимо. У малој кући где је онај човек побегао, истовремено се чула бука и звуци весеља и свађе.

Код улаза је био вешто сакривен човек. Затрпао се ђубретом поред грмља и завукао у шупљину испод степеница. Те мале степенице су водиле до улазних врата стамбене зградице са три спрата. Та грађевина, стара око стотинак година са рупама од метака и граната, је била окружена зградама у сличном стилу пред којима је била мала запостављена зелена површина са доста жбуња. Музика је допирала са једног прозора који су замандалили даскама. Џа – Лонг и ја се заустависмо на крај блока, а онда смо мачијим ходом прелазили препреке од шипражја, бетона и метала. Зауставили смо се две зграде даље и осматрали ситуацију као два лава газелу на појилу. Док смо стигли довде, мрак је прогутао град. Наместио сам ноћни вид и издигао главу ка стражару на ком сам видео одвратна, испуцала, блатњава стопала како штрче напоље. Махнуо сам Нордијцу и показао прстом на спрат. Подигао сам руку и испружио три прста да га обавестим колико различитих гласова чујем у просторији. Показао сам и на човека који се крио испред нас. Окренуо сам се ка Кинезу и наредио му да остане ту док Сигурд не запуца. Лагано сам се прикрао човеку и стао му изнад главе, затим сам чучнуо да ме не види. Сигнализирао сам другу да отпочне напад.

Одводне цеви судопере су биле бушне и покидане и смрдело је на пишаћу и устајао ваздух. Кућа је била легло наркомана. Стари сат са клатном је стајао поред врата, а криве свеће су гореле на кухињском столу натрпаним шприцевима и кашичицама супротно од Филипсовог фрижидера који је укриво стајао наваљен на радни део судопере. Жена је носила расцепану шарену браон хаљину. Била је боса, наборана, ружна са ранама по лицу од кризе за кокаином. Мушкарац поред ње се безбрижно завалио у наслон и придржавао главу прстима док је онај старији човек у тренерци озбиљног израза лица прекрстио руке испред себе и посматрао нас. Онај трећи момак се неконтролисано смејао и буљавим очима гледао своје цимере. Сви су били оскудно одевени.Залепио је пластичну флашу за цев и обмотао је крпом да максимално сакрије бљесак барутна и правац из ког пуца. Један за другим, прасак је ломио даске окна и вриштање поче да се чује унутар куће. Човек испред мене се трже и брзо устаде узнемирен пуцњима и стаде да гледа одакле долази ватра. Залегао сам у страну да ме не види, а Кинез се приби уз степенице зграде. Сигурд престаде да пуца. Кукњава и свађа су постале јаче док се неуредан човек примицао улазу. Откључао је врата и гледао дезоријентисано кроз мрак око себе који му је сметао да нас види у грмљу. Придигао сам се и уперио пиштољ у њега док је отварао врата и закорачио унутра. Прасак и човек се смандрља низ степенице. Хитрим потезима смо се попели и улетели у просторе изрешетане грађевине. Сигурд је опалио опет по прозорима пружајући нам заклон пуцњима који су деловали као да их напада неко од Одбеглих Снајпера. Држао их је на земљи својим решетањем по зиду, а Кинез и ја смо се пели брзо уз степенице кад смо се нашли у дашчаном ходнику са пуно врата. Из неких просторија је долазила светлост свеће. Вриска је допирала из десне собе уз чије сам окно стао и држао рашчупану жену на нишану, док је Џа – Лонг почео да проверава остале просторије. Соба је била засићена бетонском прашином која је летела из трошног зида са парчићима малтера који су лежали свуда око ње. Свећа је горела на поду поред мртвог мушкарца ком се стварала локва крви, а полу-зарђали карабин са дрвеним кундаком је био наслоњен на надкасну крај прозора. Блицнуо сам батеријском лампом Нордијцу да престане да пуца, а он је покупио пушку и почео да трчи ка нама преко поља. Џа – Лонг је викао да дођем, па сам грубо ухватио мршаву жену за врат и насилно је повео према Кинезу. Проминуо сам две просторије и убацио у собу где је Кинез држао три мушкарца на нишану. Сместили смо их све на прашњави тросед под којим је био прљави тепих са три прста прашине. Трпезарија у којој смо стајали је била огољених зидова, а лево од улаза је била издвојена кухиња са висећим деловима без вратанца и судопером препуном суђа по којим су милеле бубашвабе.

– Јеси ли проверио остале просторије? – упитао сам агресивно.

– Нисам задње две. – одговори Кинез.

Окренуо сам се хитро машући пиштољем и отишао да погледам остале собе. Шутнуо сам врата прве и осветлео је батеријском лампом. Стајао сам споља и гледао шта има унутра. Примакао сам светло ближе окну у померао руку у свим правцима да осветлим разбацану одећу и оборен намештај на сред просторије. Рам кревета је био усправњен на зид, а витрина беше у левом углу супротно од врата.

Соба је била без људи. Окренуо сам се ка другој соби која је била даље низ ходник. Испод одеће је почела да се мрда особа. Пришао сам другим вратима и погледао јесу ли минирана. Шутнуо сам их и она се отворише уз шкрипу. Осветлео сам је у истом маниру као пређашњу и закорачио унутра. Прекрстио сам руке испред себе тако да ми је батеријска била поред пиштоља. Сигурд је улазио нишаном напред и опалио метак из Штига А3. Обрнуо сам главу и чуо туп удар о под. Чуо се врисак из собе са Кинезом, а иза мене је лежао момак стар око тридесетак година. Изашао је из предходне собе и прикрадао ми се док му Нордијац није просуо мозак по зиду. У рукама је држао Гивонов ТАР 21.

cover-dronstad

For more fresh topics, search for “Dronstad” on your Facebook.

Dronstad – Snatching

We settled in one room on the second floor and kept mapping of what is going on over to their place. A field, long over 500 feet of high uncut grass divided us from them, covered with thick fog that hid us from telescopic sight. Chink pushed to move straight in action, while Nordic sat to the wall and listened to the music near the Israeli who laid in the corner. When I showed night vision to the Chink, he calmed. We have decided to attack them during the night. Just when I thought that everything is all right, this happens. I guess the luck is not following the guys like me.

– Who the fuck are these guys?! – Chink yelled not able to stay in one place.

– They could be anybody. – I said, – With drugs, they can buy many things, and we don’t have formed chain of information to follow the shipment. It is possible that our own guys are toying with us. That wouldn’t be the first nor the last time that, the fucking Wyverns work on their own hand. – I spoke focused on the shaft with a sniper, on the other side of the field.

– You think that Blacks set us up to eliminate us? – Fang continued while helping Givon Ben Zev.

– Or to get rid of us, or to test us. Who knows why they are doing this. – I murmured absent.

– Are you sure it’s one of our own? What if they are Panthers or Separated? – Asian asked when Nordic turned his head toward him.

– Panthers would’ve killed us instantly. Separated are too dumb to pull such a successful jump. They are too slow for us. – Sverreson spoke cold and budged in spot.

Night started to fall. Chink had infra-red laser sight with attached optics for night maneuvers that he exchanged with Sigurd, because Nordic was better marksman, so we placed him as a sharpshooter. They switched sights and readied for action while Givon felt more cold, but at least his bleeding stopped. I changed his gauze and gave him some brandy to drink to warm up and waited for Sun to fall completely behind the buildings. Blue like grayness spilled through the streets when Chink and me went out, on the other side of the building. We planned to come at them from the flank, when Sigurd crawled out and took flat position near concrete divider that was splitting the road from open field. He masked his optics with a rag he have found on the ground, knowing they might see him. He cocked his Steyr A3 and waited for us to get close enough. In a little room where the man ran into, noises were heard and in the same time, the sounds of celebration and argument.

Near the entrance was a skillfully hidden man. He covered himself with trash near bushes and showed itself inside the cavity beneath the stairs. Those little stairs led to the entering doors of three stories high residential building. That building appeared hundred years old with bullet holes and grenade craters that ruined the facade. It was surrounded by other buildings with the same design, along with a neglected green surfaces with plenty of bushes. Music came from one of the windows that they blocked with nailed boards. Ja – Long and I paused at the end of the pavement, and then begun to cross obstacles made of metal, concrete and bushes with a cat walk. We stopped two buildings away and kept observing the situation like two lions a gazelle on a water place. While we got here, night already consumed the city. I put on the night vision and raised my head toward the sentinel where I’ve seen his disgusting, chapped muddy feet that stood out of the cover. I waved to Nordic and pointed at the window. I raised my hand with three fingers high to inform him of how many different voices I hear. I also showed him the man that was hiding in front of us. I ordered the Chink to stay his place until Sigurd starts shooting. Slowly I crept to the sentinel and took position over his head, and then I crumbled down to hide. I gave a signal that the attack can begin.

He attached plastic bottle for the muzzle and wrapped it with the rag to conceal powder flash and direction of the hit. One for the other pops broke the boards on the shaft and screaming became clear inside the house. The man in front of me stood up in a second, frightened by the racket, and have started to search the landscape for assailant. I laid aside so he cannot see me, and Chink knelled down at the bottom of the stairs. Sigurd seized firing. Loud cry and argument grew stronger with the steps of untidy man upon the stairs. He unlocked the door and turned around disoriented to look at the pitch black that disrupted his vision on us, hiding in the bushes. I slowly rose with a gun fixed on him when he opened the door and took the first step in. Unexpected flash and man fell down rolling over stairs. Speedy climbing moves led us storming the space of riddled building. Sigurd fired again over the window providing us with suppressive fire that resemblance the attack of a Rogue Sniper. He kept them on the ground sifting the inner wall, while Chink and me climbed the hill of stairs to find ourselves in wooden hallway filled with doors. From some rooms, a candle light was welcoming us. Screams came from the right room in which I stilled the doorframe to take tousled woman in gun sight, when Ja – Long Feng moved in checking other rooms. This room was overwhelmed with concrete dust that flew from dilapidated wall with pieces of plaster that laid about the woman. Candle was burning on the floor beside the dead man around whom a pond of blood was taking shape and half-rusted carbine with wooden but stock leaned over night table by the window. I have sent flash from the flashlight to Sigurd to stop firing, when he grabbed his rifle and started to run across the field to our aid. Ja – Long yelled to me to come, so I roughly picked up the skinny woman by the neck and forcibly pulled her towards the Asian. I passed two rooms and threw her in the room where Chinese guy had three men in aim. We placed them all on dusty three-seater under which was a dirty old carpet with three fingers of dust over it. Dining room in which we stood had peeled of walls, and left from us, was a kitchen with hanging elements without the doors and a sink stacked with plates crawled by cockroaches.

Sink tubes were cracked and violently ripped and everything had a stench of piss and stale air. House was a junky layer. Old clock with pendulum stood by the door, and bended candles were burning on the kitchen table, loaded with syringes and spoons opposite from Philips’s refrigerator which stood awry on the working part of the sink. Woman wore torn out colorful brown dress. She was bare feet, wrinkled, ugly with wounds on face out of crisis for cocaine. Man beside her carelessly fell back in three-seater, supported his head with crossed fingers while that older guy in running suit with his serious expression held his arms on his knees and watched at us. That third man was laughing without control, gazing his roommates with bulged eyes. They were all scantily dressed.

– Did you check the other rooms? – I asked aggressively.

– I didn’t the last two. – Chinese said.

I swiftly turned waving my gun and left to look at the other rooms. I kicked the door of the first place and threw some light in it. Standing out of that dark space, I searched for what is inside. I moved my hand everywhere illuminating shuffled clothes and knocked  off furniture in the middle of the floor. Bed frame was put upwards against the wall and a showcase in the left corner opposite from the entrance.

Room was absent of people. I moved towards the other room which was down the hall. Under that pile of clothes, a person started to move. I came to the other door and checked them for booby traps. I kicked them in and they opened with a screech. I lit it in a previous manner and then stepped inside to inspect it further. Folding my hands made flashlight so close to the gun. Sigurd came in, with gun presented, and fired once from his rifle Steyr A3. Surprised by a shot I tilted my head and heard a dull impact on the floor. A scream was also heard from the room with Chinese, and behind me was a man around thirty years old. In his hands he held Givon’s TAR 21.

cover-dronstad

For more fresh topics, search for “Dronstad” on your Facebook.

Dronstad – Pijaca

Још једно стрељачко гнездо Одвојених је испред мене. После њих улазим у просторе Пијаце. Леви угао зграде је мртав угао. Одавде не могу да их видим, што је тактички гледано, одлична позиција за блокаду. Било ко да излети из овог угла, стаје директно у линију ватре Одвојених.

Чучнуо сам крај зида и извадио телескопско огледало из ранца. На средини коловоза је била гомила џакова се песком и земљом, а иза ње се крила стража. Нисам успео да видим никога иза барикаде. Са моје десне стране се појави брачни пар. Били су то старији људи, близу 60 година старости. Бакица је била крупнија жена, бледа у лицу са борама испод очију. Имала је похабану перјану јакну, сукњу, мараму на глави и поцепане рукавице које је нису штитиле од хладноће. У рукама јој је била гомила одеће с којом се борила да је носи. Мушкарац је имао шињел преко вуненог џемпера, браон панталоне, покидане чизме и вунену капу на глави, а за собом је вукао пијачна колица чији су точкићи шкрипали под тежином картонских кутија. Журили су на Пијацу.

– Момак. Хеј момак. Опрости. Смемо ли да приђемо. – бојажљиво упита декица.

– Да, да, наравно. – одговорих.

Пришли су полако и стали уза зид. Буцмаста жена је мирно стајала даље од ћошка и покушавала да изађе на крај са теретом у рукама, а шкрипа колица престаде када их је мушкарац навалио на зид. Енергично је цупкао и дувао у испуцале дланове.

– Хвала момак. Има ли је стража негде? – нервозно упита старац.

– Ево баш гледам. Нигде ни трага ни гласа од наших. – одговорио сам мирно.

– Ма ту су они негде. Дај да видим. – рече старац.

Надвио се преко мене да осмотри улицу. Разочарано се тргну натраг и опсова. Намештао је вунену капу и трљао дланове да се угреје, док је бакица ћутала погнуте главе. Панично је дедица шетао лево – десно претурајући по дубоким џеповима док је бесно псовао и правио кругове, а бака је жалосно гледала свог мужа. Покушавао сам да не обраћам пажњу на њих. Гледао сам у огледало и чекао да се неко појави од стражара. Мушкарац стаде и погледа супругу. Она се херојски борила да не заплаче. Чуо сам тешке јецаје напаћене душе. Нисам могао да издржим и сам је не погледам. Зацрвенела се у лицу и брисала сузе прљавим рукавом јакне.

– Па шта је сад? – брижно је упита муж.

Она је немо одбијала да одговори, спуштала главу и крила болне сузе у гомили одеће. Муж је стао испред ње и нежно ухватио за ледене руке.

– Па шта је било? – тужно је упита старац.

Бакица посрамљено погледа ка мени, па окрену главу према њему.

– Не могу. – одговори она тихо и болно.

– Шта не можеш? Па сама си хтела да продамо Стивову одећу. – рече брижно старац.

– Знам, али сад не могу. – једва разумљиво промрмља жена.

– Не можеш вечно да је чуваш. Причали смо већ о томе. – уверавао је муж.

– Мислила сам да ће да се врати, некад. – плакала је.

– И мени је тешко., – проговори старац са кнедлом у грлу, – Није мени воља да ово радим. Ево, ја ћу шињел да продам, ако ће то да помогне. – рече он сузним очима.

Жена навали главу на груди мушкарца и поче гласно да плаче. Посматрао сам их посрамљено. Нисам знао шта да радим, како да се понашам. Хтео сам да их утешим на неки начин, да кажем „Све ће се средити већ некако“, али нисам имао храбрости. Декица се примири. Пољубио јој чело и обриса очи.

– Да ли те много боли? – уплакано упита мушкарац.

Жена климну потврдно главом у сузама које су јој текле низ крупне црвене образе. Декица клекну и своје дланове спусти преко њених босих ногу. Дувао је и трљао дланове да их загреје пре него што их је поставио на њене промрзле прсте.

– У реду је. Проћи ће. Ја ћу да трампим шињел за храну. Могу ја да издржим. Све је у реду. – тешио је док је она немо лила сузе.

Извадио сам паклу и отворену је пружио старцу.

– Хвала момак., – рече старац узимајући цигарету, – Опрости. Ово су неки наши проблеми. – извињавао се посрамљено и склањао поглед с мене, као да ћу да вичем на њега.

– И за њу. – проговорио сам пружајући још цигарета.

Он ме одмери збуњено, па узе још једну.

– Ко је Стив? – упитао сам тихо.

– Наш син. – брзо одговори старац заузето.

Заћутао сам. Усправио сам се и тако прибит уз зид као да стојим на стрмоглавој литици, пришао жени. Припалио сам нам цигаре и без речи чучнуо да наставим осматрање. Мислио сам шта да кажем.

– Ја сам са осам година изгубио мајку. Своју сестру сам носио километрима док нисмо стигли до једног маминог пријатеља. Имала је свега годину дана када је потписано примирје, а то је било пре 6 година. Оца никад нисам упознао, нити знам било шта о њему. – коментарисао сам опуштено.

Жена је дрхтавим рукама држала цигарету и горко уздисала. Слушала ме је како говорим. И старац је такође био погођен мојом причом када се иза барикаде промешкољила зимска војна капа. Стража је била ту. Узео сам камен и бацио иза угла, а чувар подиже главу да види шта се дешава. Био је старији брадати лик са наочарима. Видео је огледалце на углу. Избацио сам руку и сигнализирао број 3 прстима.

– Ко је тамо!? – чувар повика спремајући ловачку двоцевку.

– Одвојени! Нас троје! Пошли смо до Пијаце! Не пуцај! – викао сам са страхом да не крену на нас.

Старчево лице се озари док се усправљао да загрли жену. Узео је она колица другом руком и напето стаде иза мене чекајући да крене.

– Иступи! – командовао је чувар.

– Нисам толико будала. Покажи се ти. – одговорио сам.

– Нећу! Ништа од пролаза! Одлазите! – викао је неучтиво чувар.

Заклопио је пушку и нанишанио огледало преко ког смо се гледали. Старац и жена се разочараше у моменту и савише главе од туге. Окренули су се да крену, али ја сам их зауставио.

– Морамо да пређемо! Зашто нас задржаваш?! – питао сам са страхом.

– Иступи, да причамо! – довикивао је чувар не спуштајући нишан.

– Ништа онда! – одговорих, – Објасни ти Гулбранду Улфсену зашто достава касни! – додах и склоних огледало.

Чекао сам иза зида са руком на пиштољу. Био сам спреман да га упуцам. Имао сам 14 метака у шаржеру, један ће га упокојити. Брачни пар је цупкајући чекао даљи развитак ситуације. Стражар је ћутао неко време док размисли какве последице може да сноси ако упропасти посао главама Пијаце. Старци су се смирили од излива емоција, али нису могли ништа против хладноће.

– ‘Ајде, прођите! Један по један! – развика се стражар невољно.

Полако сам ходао напред подигнутим рукама где је одмах за мном био брачни пар. Чувар нас је сумњичаво пратио како излазимо на видело и тек кад сам стао пред њега је померио пушку у страну. Махнуо је у разним правцима око себе, јер су око њега били постављени добро сакрити снајперисти и митраљесци. Старац и жена хитро продужише даље остављајући ме пар корака иза себе.

– За мало да те убијем. – проговори стражар узбуђено.

– За мало да те разнесем. – обрусио сам смркнуто и отворио шаку да му покажем гранату.

Market

For more fresh topics, search for “Dronstad” on your Facebook.

Dronstad – Market

One more Separated shooting nest was in front of me. After them, I’m entering the space of the Market. Left corner is a dead angle. From here I can’t see them, which tacitly observed, is a splendid location for a blockade. Anyone who jumps out of here is putting himself directly in Separate’s line of fire.

I squat against the wall and pulled out my telescopic mirror from the backpack. In the middle of the road, a pile of dirt sacks was standing, and behind it, guards were taking cover. I have failed to see them behind the barricade. To my right side, a married couple has shown up. They were somewhat older people, nearly 60 years old. Granny was a chubbier woman, pale in face with wrinkles beneath the eyes. She had a torn winter jacket, a skirt, and a headscarf and the ripped out gloves which didn’t protect her from the cold. In her hands was a massive amount of clothes that she fought with to carry. Man had overcoat over the woolen sweater, brown trousers, busted boots and woolen cap. He was dragging a trolley, with the wheels squalling because of the cardboard boxes weight. They were hastening toward the Market.

– Boy. Hey, boy. Forgive us. May we approach? – grandpa asked frightened.
– Yes, yes, of course. – I replied.

They slowly came close and have stopped near the wall. Chubby wife stood peacefully further away from the corner, trying to come to an end with cargo in her hands, and squalling seized when man leaned the cart against the wall. He was energetically hopping whilst blowing in chapped hands to warm them up.

– Thank you boy. Is there a guard anywhere? – he asked nervously.

– I’m looking for them. No trace, nor voice from them. – I replied in calm.

– Well, they are there, somewhere. Let me see. – he spoke.

He leaned over me to scout the street. Disappointedly he jerked back and laid a juicy curse. He corrected his cap, rubbed his palms, while the wife kept silent with her head bowed. He patrolled in panic from left to right and back in a circle; going through his deep pockets along with the discontented curses, and woman ruefully watched her husband. I tried not to pay attention to them. My eyes were fixed on the mirror that waited for guards to show up. Man stopped to look at his wife. She fought heroically not to burst in tears. I heard sobbing of an old tormented soul. I couldn’t look. She blushed while wiping her tears with dirty jacket sleeve.

– Well, what is it now? – he asked in broken voice.

She rejected to answer, lowered her head and hid painful tears in the pile of clothes. Husband was standing in front of her where he gently grasped hers icy hands.

– Well, what happened? – he asked again.

Granny looked at me in shame, and then she turned her head towards him.

– I can’t. – she whispered.

– You can’t what? You alone wanted us to sell the Steve’s clothes. – old man spoke carefully holding her hands.

– I know. – she said incomprehensibly, – but now, I can’t.

– You can’t keep it forever. We talked about this. – he comforted her.

– I thought he will come back, someday. – she cried.

– It’s hard for me too. – old man spoke with a difficulty in his throat, – It doesn’t falls easy to do this.

– Here, I’ll sell my overcoat, if that’s going to help. – tears glistened in his eyes.

Woman placed her head on man’s chest and started to cry loudly. I watched them feeling ashamed. I didn’t know what to do, how to behave. I wanted to comfort them in some way, to say: “Everything will be all right”, but I couldn’t find the courage. Grandpa became calm. He kissed her forehead and wiped her eyes.

– Does it hurt that much? – he questioned with teary eyes.

Woman nodded in confirmation with tears that ran down the large red cheeks. Grandpa took a knee and laid his hands over her bare feet. He blew and rubbed palms to warm them before he placed them over her frosted toes.

– It’s all right. It will pass. I will sell my overcoat for food. I can withstand all of it. It’s all right. – he was talking while she silently poured tears.

I took out a pack of cigarettes and offered it open to the old man.

– Thanks’, boy. – grandpa said taking cigarette, – Forgive us. These are some of our problems. – he apologized ashamed of situation and moved his head away, as I was about to yell at him.

– And for her. – I added offering more cigarettes.

He assessed me briefly and confused, then he took another one.

– Who is Steve? – I prompted.

– Our son. – old man answered swiftly.

I paused for a moment. I rose and approached the woman, nailed to the wall as I was walking on a steep edge. I lit their cigarettes and squatted without a comment. I thought what to say.

– I lost my mother when I was eight. I carried my sister for miles until we came to our mother’s friend. She was barely a year old when peace treaty was signed, and that was six years ago. I never met my father, nor do I know anything about him. – I commented with ease.

With her shaky hands, woman held cigarette and bitterly exhaled. She listened me speak. Old man was also stoked with my story, when behind the barricade a winter military hat budged. Guard was here. I took a rock and threw it behind the corner, forcing the guard to raise his head. It was an older bearded man with glasses. He saw the mirror on the corner. I placed my hand out to signal number three.

– Who is there?! – guard screamed preparing his hunting double-barrel.

– Separated! Three of us! We are headed to the Market! Don’t shoot! – I boomed with a fear weakened voice, hoping they don’t force a charge on us.

Grandpa’s face gilded while he was getting back on his feet to hug his wife. He grabbed the trolley with the other hand and anxiously stopped behind me, ready to move.

– Step forward! – guard commanded.

– I ain’t that big of a fool. You show yourself. – I said.

– No! Forget about passing! Get lost! – guard yelled unmannerly.

He folded up his rifle and placed my mirror on the crosshair. Husband and wife grew disappointed. They lowered their heads in sorrow. They were about to leave, but I held them back.

– We have to pass! Why are you keeping us here?! – I continued with fear.

– Step forward! Then we’ll speak! – the guard shouted lowering his gun.

– Nothing then! – I replied, – You explain Gulbrand Ulfsen why delivery is late! – I added and removed the mirror from his sight.

I waited patiently behind the wall with a hand on the Glock. I was ready to shoot him. I had 14 bullets in the magazine; one of them will turn him cold. Married couple jigged with uncertainty and waited for further development of the situation. Guard was silent for a while, thought of many consequences he might take if he ruins the busyness of the Market’s headmen. Old couple went down with emotions, but there was nothing they could do against the biting cold.

– C’mon, pass! One by one! – he broke his throat in fear from Gulbrand.

I walked slowly out of the cover with my hands up, where right behind me was an old couple following me. Guard suspiciously followed us as we were walking out and when I stopped before him, he moved his gun to the side. He waved in different directions around himself, because of the snipers and machine gun nests around us, well hidden in the surrounding buildings. Grandpa and wife moved along in speed, leaving me few steps behind them.

– I almost killed you. – guard spoke with turbulent emotions.

– I almost blew you into pieces. – I grimly swoop the words down and opened my hand to show him a grenade.

 

Market

For more fresh topics, search for “Dronstad” on your Facebook.

Dronstad – Toalet

Поново сам пришао сандуцима. Били су пуни граната и ћебадима. Ноћи су биле хладне у  граду, а ове залихе су намењене осматрачници, евентуално патроли која би се затекла да преноћи овде. Кухиња им је била у подруму друге зграде чије су мирисе од спремања хране пуштали кроз систем цеви које су водиле на кров. Маскирали би све своје радње, чак и у хигијенским потребама. Затворио сам сандуке и кренуо да тражим тоалет.

Смрад фекалија ме је водио до места где врже нужду. Врата се отворише уз шкрипање са сликом плочица прекривених туђом крвљу, чак си и зидови садржали спектар црвених мрља. Попадале плочице су откривале бетонски зид који се буђао, а позеленели углови су имали маховину и неку тамно зелену слуз која је капала са њих. Црна прљавштина између плочица је само додавала осећај одвратности месту док ми је оштар, рески смрад фекалија пробијао фантомку. Једино су врата средње кабине стајала нормално која сам отворио рукавом и талас смрада је полетео у мом правцу уз рој мува који је зујао и летео у наоколо. Како могу да користе овај ве-це, занимало ме је? Сигуран сам да би Кристал извршила нужду испред целог одреда напаљених Ала него овде. Шоља  је била уништена, вероватно су је сломили задњи пут када су давили неког грешника у њој. Поред је стајала даска за шољу коју сам обрисао о панталоне и пажљиво наместио. Били су бар увиђајни да ставе ексер у футер којим би затварали врата.

Растерао сам досадне муве из шоље, скинуо панталоне и згодно сместио тур на оквир даске. Мислим да није потребно даље објашњавати шта се следеће десило. Ранац сам спустио крај ноге и извадио књигу из њега. Почео сам да листам стране све док ми пажњу није привукла бука која је нагло прилазила тоалету. Звучало је као Ала. Звиждао је неку мелодију док је улазио у кабину поред моје. Чуо сам како звецка каиш и откопчава рајфишлус затим је заћутао на кратко док се није добро наместио. Смешкао сам се лику који није имао појма да сам ту. Почео је веома лоше да пева на страном језику прекидајући се на моменте испуштањем неартикулисаних звука, који су стварно били да вриснеш од смеха. Гргољао је, кашљао и крештао као да му је нешто запело у грлу. Покрио сам уста обема рукама да ме не чује како умирем од смеха. Са леве стране, поред ранца њушкао је огромни пацов. Погледао ме је црним празним очима у нади да ћу га нахранити, али када је схватио да му ја нисам газда, продужио је до друге кабине из које се чуо смешни Змај. Како је прошао испод дрвеног паравана, Ала поче да виче и прави буку. Пацов га је препао својом појавом. Млатарао је рукама о дрвени параван и онда се оклизнуо о плочице и пропао у шољу уз звуке клобутања и онда је ућутао на кратко.

– Иди бре Грицко у курац. Препаде ме. – проговорио је Ала.

Праснуо сам у смех, није више било потребно да се суздржавам. Грохотом сам се смејао да су ми сузе неконтролисано пошле. Ала је збуњено ћутао док није схватио да сам ту сво време присећајући се свега што је радио и свега што је изустио. Придружио ми се у смејању. Заценио се од смеха и поред тога што му је задњица била у туђим говнима. Требало нам је времена да се вратимо у нормалу. Извадио сам плаву књигу и исцепао два листа из ње и онда кренуо да их гужвам и савијам истим процесом понављања као и несрећник поред мене, само је њему требало више времена. Повремено би смо се засмејали на кратко, а онда вратили  гужвању папира. Грицко је неодлучно шетао лево-десно из кабине у кабину за време несавладивог плача, смеха и шуштања од ког му се вртело у глави. Било ко други би га упуцао, али не и овај Змај. Њему је Грицко био додир са реалношћу. Што су људима пси, то је њему Грицко. И ако можда необичан за љубимца, пацов је показивао љубав према човеку на свој начин. Можда није могао да проналази мине као керови или умиљава као мачка, али је имао душу и своју пажњу је показивао послушношћу. Када би га смешни Металац замолио да се врати у своје склониште, он би га моментално послушао. Можда овакве ствари не значе ништа појединим људима, али Металцу је он био највреднија ствар коју има. Сматрао га је чланом породице и поред тога што је своју праву породицу већ одавно заклао.

cover-dronstad

For more fresh topics, search for “Dronstad” on your Facebook.

Dronstad – Toilet

I came to the crates again. They were full of grenades and blankets. Nights were cold in the city, and these supplies were intended towards scout tower, eventually to the patrol which would stick around to spend the night. Their kitchen was located in basement of second building where smells of cooking were let through the system of pipes which led to the roof. They masked all their functions, even those in hygienic needs. I closed the crates and moved to find toilet. The stench of feces led me to the place where duties are been done. Door opened in screech with a flash of tiles covered with someone’s blood, even the walls kept specter of red stains. Fallen tiles were revealing concrete wall that was catching mold and green corners had moss and some dark green ooze that was dripping from it. Black dirt between tiles just gave more repulsive look to the place while sharp, punchy stench of feces pierced through my phantom mask. Only the middle cabin door was standing properly which I opened by sleeve when a wave of smell flew towards me along with a hive of flies that buzzed and circled. How can they use this toilet? – I wondered. I’m sure that Crystal would happily piss in front of the squad of horny Wyverns rather than urinate here. The can was busted, probable they broke it the last time they drowned some poor bastard. A can seat was leaned beside the ceramic which I wiped from my pants and carefully placed it back where it should be. They were insightful enough to put a nail in the door frame for me to twist it at a side and lock the busted door.

I scattered the annoying flies from the can, took down my pants and pleasantly placed my bum onto the seat frame. I think it’s not necessary for me to explain what happened next. Backpack was resting near my legs while I was reading my book. I started to list pages until my attention was disrupted by approaching noise. It sounded as a Wyvern. He was whistling some melody during his steps sounds entering in the cabin next to mine. I heard his belt clinking and zipper undoing, then he silenced for a brief moment until he took a good position. I chuckled at the dude that had no idea of me being there. He started to sing very badly on foreign language, falter in moments with non articulated sounds, which were really to scream in laughter. He gargled, coughed and croaked like something got stuck in his throat. I covered my mouth with both hands so he won’t hear me dying out of laughter. On my left side, beside the backpack, a giant rat was snuffing about. He looked at me with huge empty black eyes in hope I’ll feed him, but he figured that I wasn’t his master, so he paced along to the second cabin where funny Wyvern was heard. As he passed under the wooden screen, Wyvern started to yell and cause racket. Rat frightened him with his appearance. Dude waved his hands against the wooden divider and then it slipped on wet tiles and fell in a can with sounds of splashing and then he became silent.

– Go fuck yourself, Bitey! You scared the shits. – Wyverns spoke.

I burst in laugh, as there was no need to hold myself any longer. I started to roar of laughter making my tear flow, while confused Wyvern silently observed the wooden divider. He joined me in uncontrollable laugh, overcharging himself with it; despite he sat in someone’s shit. We needed time to come back to normal. I pulled out the blue book and ripped two pages that I started to fold, ruffle the paper in same way as the wretch soldier beside me. Occasionally we would come back to laughter and then return to scrabbling paper. Bitey was indeterminately going from cabin to cabin during uncontrollable cries; laugh and paper rustle that made his head spin. Anybody else would shoot the rat, but not this Dragon. Bitey was his touch with reality. What dogs were to people, Bitey was to him. Although unusual for a pet, the rat has shown love towards the man in his own way. Maybe he couldn’t find mines like dogs or blandish like cats, but he had soul and he presented his affection by being obedient. Whenever the funny Metalhead would ask him to return to his shelter, rat would instantly heed the command. Maybe this kind of things don’t mean nothing to some people, but to this Metalhead, he was the most valuable thing he had. He considered him as a member of the family, beside the fact he slit his real family a long time ago.

cover-dronstad

Dronstad – Борба са Дроновима

Ужурбано су утрчавали у ходник старе зграде таквом брзином да тротоар остаде празан и улица постаде мирна. Ми смо затечено корачали ка улазу у зграду не схватајући њихов страх. Тројица високих набилдованих Ала у панцирима истрчаше из зграде и брзо нас увукоше унутра. Стао сам крај једног од њих и збуњено гледао шта раде. Врата су запели једном металном полугом и исуканим оружјем гледали ка магли.

– Шта се дешава? Јесмо ли под нападом? – упитао сам збуњено високог мишићавог Металца.

– Војни дрон. – одговорио је са бесом у гласу, не скрећући поглед с магле.

– Како знаш? – упитао сам.

– Зуји продорније. Знали смо да је на путу. Кад год користимо експлозије они се појаве. Некад пошаљу Ходаче или моторне, овај је летећи, класа Турбо Би.

Класа Турбо Би је погодан за маневрисање у малим срединама и има велику брзину. Због магле користи Џи-Пи-Ес систем мапирања, а због видљивости има лед светло. Камера служи да извиђа терен и често је наоружан кратком јуришном пушком са експлозивним зрнима. Величине је два кућишта рачунара и покрећу га четири серво мотора постављених у икс. Два елипсаста дела чине један апарат. Први садржи роботику која контролише радње дрона и погон који напаја апарат, док други садржи носећу компоненту јуришне пушке и муниције која има кевларску оплату. Виђао сам распаднуте верзије. На њима није било ничег вредног, јер услед квара или заробљавања може да активира секвенцу самоуништавања. Сваки делић је умотан у јак експлозивни набој и чини чуда у јакој популацији живе силе.

– Мора да Герилци пате велике гибитке од ових зујалица. – рекох иронично.

– Тешко да је то истина. Пантери их обарају и пре него што стигну до њихове територије, чак и моторизовани лете у ваздух. Котрљају се тако неко време и кад окрене камеру према обореним зградама угледа лопту коју прати млаз дима и бум. Ако којим случајем преживи упозорење, запуцају са свих страна и разнесу га у делиће. – одговори Металац.

Иритантно зујање се појача споља и затим се зрак светлости појави напољу. Весело је шарала јака светлост по тлу, док је звук мењао режим рада. Спустио се близу земље и тада сам могао да видим како изгледа. Мотори су дизали прашину са земље док је светлост шетала горе-доле, лево-десно. Летећи дрон је енергично правио окрете и кретао се полако као да магично левитира. Своју главу окрену ка нама и онда се цео заротира ка нашем положају. Лагано је лебдео према вратима. Заслепљујућа светлост је горела кроз затворена врата, а  силуете Црних се замаглише испред  мене. Смрзнуто су стајали и чекали да отпочне рафална паљба са летећег апарата док је Естофас нарогушено и опрезно вадио огромни мач из корица са Азелових леђа. У ваздуху се осећала тензија. Окренуо је светло даље од нас и прешао изнад малог сточића напољу. Умирио се и мотори успорише са радом. Естофас је деловао превише узнемирено.

– Маглу му јебем. Заборавио сам да унесем теглу. – прозбори један Металац.

Лагано је дрон уз механичке звуке уперио светло ка насутим теглама на столу. „  Срање“, помислио сам, сад за сигурно неће отићи. Осетио сам нечију руку на левом рамену како ме великом снагом гура у страну.

– Он је мој. – зарежа оклопни Демон.

Био је то високи набилдовани брадати црнац. Носио је чудан шлем од метала са широким визиром и оклопом за лице. Имао је око 200 очњака везаних око врата и нешто налик роговима. Две огромне кљове су вириле изнад његових рамена које су биле увезане за панцир на његовим лећима. Крваве флеке су биле свуда по његовој одећи.

 Металан егзо-скелет је имао причвршћене делове костију за своју конструкцију, а црне чизме су биле ојачане металним плочицама и бодљама. Ноге су штитили вешто савити комади моторних дронова које је уништио. Имао је штитнике на коленима и лактовима. Егзо-скелет му је давао додатну снагу и покретност. Сви су га погледали изненађено. Кренуо је ка вратима да се суочи са дроном који је лебдео лево-десно и снимао предмете на које је наишао. Два Металца су склонила полугу и стајали спремно да одшкрину гломазна врата када Демон исука свој широки мач од отпадног челика и кратеж. Лагано се провукао кроз врата и опуштено пришао на метар од дрона. Летећа справа се подиже у висину Демонове главе да услика још који пут сточић и не знајући да је он иза ње. Демон погледа у нас, подиже кратеж и упери га у дрон.

– Кхм, кхм… – закашља се црнац и дрон се муњевито окрену ка њему, –  Господине комесаре из осме… људи су вам мртви. Шаљи нам још. – смирено је говорио.

Дрон се умирио оштрећи фокус дигиталног објектива, када се пред његовим оком појавише две црне рупе. Пуцањ је оборио дрон у месту. Разнео му је ту малу металну главицу у парчад као труо парадајз. Пао је тупо на тло као оклембешена лутка и мотори му ућуташе, преста иритантно зујање и мала треперућа црвена лампица се упали. Светло је и даље горело, очигледно је још био повезан на систем. Демон га шутну тако јако да је одлетео на супрутну страну коловоза и таман кад сам помислио да је готово и да је то све што полиција може, појавише се још два летећа дрона из супротних праваца. Хтео сам да изађем напоље, али ме велики Металац заустави. Кратки пуцњи су ломили тротоар и у високим и стубастим димовима дизали прашину заједно са деловима бетона. Демон заклони главу и сагну се пред првим налетом дронова, а апарати се разминуше око Демона и преузеше положаје за борбу на већој висини. Лебдели су на такав начин да је велики црнац стално био у средини држећи се положаја на ком су били недодирљиви. Један дрон с леве, други с десне стране, решетали су непрецизно у правцу црнца док су га магла и прашина у ваздуху штитиле од прецизних погодака. Звоњава чаура које су падале са висина правила је музику у ритму пуцања пушки, неартикулисаном зујању мотора и погодцима у бетон. Црни Демон  опали у правцу десног дрона и онеспособи му један од мотора, на шта он поче да се ротира ка тлу, а кад доби контролу, дрон се  умири и подиже цев ка човеку који је јурио ка њему. Масивни црнац се уз напор заустави на пола пута и својим мачем завитла у правцу дрона који је сада био ближе земљи. Од мача се одвали један део на врху и полете ка оштећеном апарату када се дрон са леве стране уз рафалну паљбу примиче земљи боље да нациља своју мету, али није било могуће од непрозирног облака прашине испред њега. Шарао је лево-десно док звук с друге стране није добио металан тон. Коцентрисао је паљбу у ту једну тачку у нади да гађа егзо-скелет Демона, када се из тог правца сручила гомила расеченог метала и обори га на земљу. Брзо се ослободио терета који га је блокирао и почео да се придиже, међутим недовољно да би избегао широко сечиво у рукама црнца који је већ био у скоку. Силовито је црнац преполовио дрон и зарио мач у земљу стварајући испод њега напрслину у бетону. Змајеви клинуше моћне узвике док су разбацани апарати тињали у црвеном светлу. Демон их набаца на једну гомилу кроз прозор једне од околних зграда и баци се у заклон. Детонација је била јака. Шрапнели дронова се разлетеше у свим правцима. Горући метал и спржене инсталације почеше да падају коловозом као киша. Један од Змајева паде мртав од дела зида који га је погодио у груди. Нико не обрати пажњу на њега, сем мене. Нетремице сам га посматрао. Човек је умро предамном, а они су се веселили. Склопио је очи и заћутао. Чудна језа ме је прожимала кроз кичму затим су двојица покупила беживотно тело и одвукли га иза. Демон ушета поносно у ходник зграде и рашири руке победнички у сусрет Естофасу који га загрли. Узбуђен призором га је тапшао по рамену, али се црнац уозбиљи и примиче Металцу који је заборавио тегле. Снажним стиском га ухвати за врат и подиже у ваздух толико високо да овај није осећао тло под ногама. Егзо-скелет испусти механички звук истезања док га је Црнац мирно гледао кроз визир. Демон зашкрипа зубима и покретом руке му поломи врат у назад, а јадни Металац заколута очима, цикну и раста се са животом. Але се ућуташе. Немо смо посматрали Демона док је гневно трескао момка о поплочани под ходника. Нико није смео да му приђе, чак и кад је од удараца почела да липти крв на све стране и пуцају кости. Млаз крви ми паде на панталоне. Још је била топла. Кристал је престрављено посматрала иживљавање психопате и грчила при сваком удару. На крају га је пустио и крвнички шутирао бодљикавим чизмама.

tajrus

Dronstad – Fighting the drones

Hastily they ran in the hall of an old building. The sidewalk left empty and street became calm. Caught by surprise we walked toward the entrance of the building. Three senior buffed out Wyverns in bulletproof vets came out from the building and quickly pulled us in. I stopped by the side of one of them and confusedly looked at what they were doing. They stuck the door with one metal lever and with weapons drawn out they watched at the mist outside.

– What is happening? Are we under attack? – I asked high muscular Metalhead.

– Military drone. – he responded with rage in his voice, not drawing sight from the fog.

– How do you know? – I asked.

– It buzzes more intensively. We knew he is in flight. Whenever we use “blast”, they appear. Sometimes they send Walkers or motorized ones, this one is flying, class Turbo Bee.

Class Turbo Bee is suitable for maneuvering in small environments and it has a great speed. Due to the fog it uses GPS mapping system, and because of low visibility it has LED light. Camera serves to monitor the field which he is scouting and it’s usually armed with short assault rifle with explosive rounds. It’s the size of the two computer cases and it is powered by four servo motors set out in the “X” position. Two elliptical parts make one unit. First compartment contains kevlar casing carrying component of an assault gun and ammunition, while the other one has robotics which controls the actions of the drone and drive that powers the contraption. I’ve seen dismantled versions, never functional. There was nothing of worth on them, because due to failure or capturing, it can activate self-destruction sequence. Each part is embedded in a strong explosive charge and makes miracles in strong population of live force.

– Guerrilla must be suffering great losses from these buzzers. – I said ironically.

– It is far from true. Panthers are taking them down, before they arrive to their territory, and even motorized one fly in the air. They keep rolling for some time and when it turns it’s camera to the knocked buildings, it sees a ball followed by a steam of smoke and BOOM. In case it survives warning, they start shooting from all directions and blow it up into smithereens. – Metalhead answered.

Irritating whir stepped up from the outside followed by a beam of light. In happy manner, strong light was mottling the ground, while the sound changed the mode into hum. It dropped close to the ground and then I could see how it looks like. Engines were picking up the dust from the ground while the weightless contraption took stroll around moving up and down, and left to the right. Flying drone vigorously made swerves and slowly glided; turning its head toward us and then it rotated his whole body toward our position. He was floating slowly to the door. Blinding light was burning through the closed doors, forming silhouettes of Black that bedimmed in front of me. They stood frozen and waited burst of fire to start within the flying apparatus. Estofas was cautiously pulling out his huge sword from the Azels back, smelling heavy tension in the air. Drone lightly moved further from us and crossed above that small coffee table outside. It made pause and engines slowed down its working pace. Estofas appeared too anxious.

– Fuck the Fog. I forgot to take the jar in. – one Metalhead sounded off.

The drone easily pointed his light at half full jars on the table with mechanical sounds. “Crap”, I thought, ”It won’t go away now, for sure.” I felt someone’s hand on the left shoulder as it pushed me aside in great strength.

– He is mine. – armored Demon growled.

It was a big thewy bearded black man. He was carrying a strange metal helmet with a wide visor connected with face armor. He had some 200 teeth tide around his neck and something resembling the horns. Two huge tusks were pointing out above his shoulders; fasten for the bulletproof vest on his back. Bloody stains were on his clothes, making him look like he came right out of a nightmare.

 Metal Exo-skeleton had parts of bone harness for its construction while his black boots had metal tiles and spikes. His legs were protected with skillfully bended shards from motor drones which he has destroyed. He also had protection on elbows and knees. The Exo-skeleton gave him additional strength and mobility which made him far more deadly. Everybody was watching him surprised. He moved towards the door, eyes fixed upon the drone that was levitating left-right, taking pictures of objects which he encountered. Two Metalheads removed lever and stood ready to open the huge door. Demon grasped its wide sword made of industrial residue steel and short-barelled shotgun. Easily he squeaked through the door and stopped relaxed at few feet from the drone. Flying device rose in height of the Demons head to take few more pictures without knowing that the enemy was behind him. Demon looked at us, raised his shotgun and pointed it at the drone.

– Khm, Khm … – Demon caught and drone turned towards him in a flash, – Sir Commissioners from the Eight … Your people are dead. Send us more. – he spoke calmly.

tajrus