Snippet from the “Dronstad 1” (SRB)

Нисам се окретао, било ме је страх од Егзо-Ловаца који су звецкали реденицима и пратили нас визирима. Љубица је поскакивала путем, као да не схвата да су ово могле да буду њене задње школице које игра. Смешно, стварно смо пошли до школе.

Црнац на тротоару посматрао нас је као да му се свашта мота по глави док нисмо стигли до прве раскрснице и склонили се из видокруга. Стао сам иза зида низ који сам склизнуо доле осећајући како ми срце туче. Закаснела реакција коју нисам могао да контролишем ме је сломила. Брз срчани ритам и хладан зној продубљивали су ми дисање, а дрхтавица је начинила моје руке туђим и старачким, док је слична реакција код Љубице изостала. Она је крајње озбиљно гледала низ пут пред њом, не обраћајући пажњу на мене. Последњи пут сам скренуо главу да проверим јесмо ли се извукли и тек тада одахнуо, склопио очи и обрисао чело.

Дубоким удахом сам устао и позвао сестру да кренемо, јер нам је ово заобилажење продужило пут за још два сата хода. Поред нас су лежале спаљене компоненте борбеног дрона којих је било свуда по граду. Улице су биле пуне неупотребљивих делова после Велике битке за град. Градске армије су тада добро удариле по Југу и Северу, па су нам тако купили мало времена да се повратимо. Иако се доста причало о том догађају, мало је било оних који су имали право виђење ствари.

Граја деце је долазила из познатог правца. Још петнаест минута нам је било потребно до дворишта школе. Слободни су заузели све погодне локације за школе, а пошто и ми спадамо међу њих, било нам је дозвољено да их користимо. Двојица Слободних у пелеринама су стајала шесто метара од нас, од којих један подигну руку и показа нам да станемо.

– Руке у вис Љубице. Ове чике хоће да нас претресу. – рекох.

– Зар не тражи само полиција да дижемо руке? – зачуђено упита Љуба кроз маску.

– Да, али сад траже и наши. Што пре обавимо ово, пре ћеш у школу. – благо сам јој се осмехнуо, – А сад их подигни.

Зловољно је климнула главом и оклевајући подигла руке, затим су у тренутку Слободни дигли хеклере и почели да нам се приближавају корак по корак.

– Шта се ког ђавола догађа? – помислио сам.

Погледао сам иза себе. Није било никога у магловитој даљини. Зашто би циљали у нас кад смо њихови, а онда сам скренуо поглед ка сестрици. Опазих гранату у њеној руци и тад ми све постаде јасно. Слободни су по обичају и због страха викали клинки да баци оружје, док је Љуба укипљено гледала како нам ови људи прилазе и хватају заклон иза зидића преосталих рушевина.

– Мароко! Мароко! Не пуцајте, уплашили сте малу! Знам и лозинку за пролаз, Мароко, јел’ да?! Љубице, спусти јебену бомбу, зар не видиш да ће да пуцају?! – повикао сам, а она се тад трже и одложи гранату у џеп.

Snippet

 

cover-dronstad

My Facebook and Twitter links for those that want to talk.

Yeah, sorry for this one. My Net was down fro almost the whole day. Please enjoy these other stories of do the instant translate to English. I think it works well.

Lovely woman

Building a planet

First impact

Advertisements

5 thoughts on “Snippet from the “Dronstad 1” (SRB)

  1. Pingback: Behind the stories I write | Dronstad

  2. Pingback: Christmas 2017 | Dronstad

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s