Dronstad – Baza Pustinjskih Ala

Базу су направили у самом кратеру бомбе која је наслагала околне зграде на једну гомилу. Пут којим смо прилазили је једини улаз у одбрамбени део. Око кратера су порушене грађевине које су зидале огромно брдо или планину, нисам сигуран, јер је врх нестајао у магли. Напад са литица би био узалудан, јер је рељефно база деловала као гротло вулкана уз чије зидове нико не може да се попне. Кроз зидове кратера су патролирале Але. Овај део им служи за обуку против Подземља. Захак има око хиљаду војника и он управља „Пустињским Алама“. Ови момци су најспособнији за опстанак у бетонској пустињи. Аждаја га је задужила да брани цео исток. Само он контролише 19 осматрачница, а недавно је изгубио једну са складиштем.

Прилазили смо чистини у самом центру кратера и промакли испод једног металног стуба и тако зашли у краљевство Пустињских Ала. Већина је носила пустињске беж дигиталне камуфлажне униформе и платна преко носа као заштиту од прашине. Прескакали смо и увијали се око металних конструкција и бетонских стубова док нисмо зашли у безбедне дубине скровишта. Приметио сам скауте како нестају у магли пењући се уз мердевине и несигурне степенице где би пад са те висине убио човека. Прескочио сам прозор и упао у сломљену зграду. Све је било необично. Плафон је био лево, а под десно. Ходали смо по зидове стана. Никад до сад нисам имао прилике да ходам по зидовима. Савио сам се да не бих разбио главу о врата купатила која никако нису успели да затворе. Захак је поред свог овог џумбуса ценио уредан животни простор. Зидови су испуцали када је грађевина пала, али су задржали форму. Спровели су нас кроз крива врата и пробите плафоне до путића који је водио ка штабу, а високо изнад нас су тренитали војници. Гмизали су и пентрали по становима, скакали са један на други плафон, висили изнад провалија и све то пуцајући у покретне мете. Њих и нас је делила заштитна мрежа пет метара изнад земље коју су склањали после обуке да провере спремност момака. Били су под пуном опремом и користили су гумена зрна. Њихов тренинг је чак подразумевао и навикавање на бол. Оклопне Ултра Але су их јуриле по полигону да би симулирали реалну ситуацију тако да је изнад наших глава беснео рат.

– Ови су сви луди овде. Гле шта раде. – коментарисао је Израелац великим очима ка висини.

Пратили смо ћелавог мушкарца кроз пролазе који су само Алама познати. Изненадио сам се када смо се нашли у парку у ком је било свеже зелене траве. Зраци су падали под косином, а по сенкама на трави сам могао да закључим какав нам отпад виси изнад главе. Неколико момака се старало о зеленој површини згрибајући шљам који се одронио преко ноћи. Кућа на два спрата при крају парка је била штаб Пустињских Змајева. Фасада је била прелепе црвене боје са белим циглама на угловима и саксијама цвећа око прозора. Тераса на другом спрату је заштићена оградом од гвожђа и препуна орнаментима док су врата била црна са жутим бројевима. На веранди је постављен очуван кауч са цветним дезеном. Дрвени делови су офарбани у најбељу боју коју сам видео до сада. Крај врата је камено стајала стража од два момка опасног изгледа и црним непрозирним кацигама. Наоружани су Беретама АРИкс 160Х са разноврсним додацима. Ћелави човек први приђе стражарима, махну им и ухвати кваку, а за њим смо били ми у колони. Посматрали смо стражаре са страхопоштовањем док смо бојажљиво улазили у прелепо пространо и осветљено предсобље. Дрвени углачани под се пресијавао на Сунцу са пријатним контрастом у односу на снежне зидове у савршеном стању. Са плафона је висио стаклени лустер усклађен са прозирно белим завесама које су заклањале дрвена окна старих прозора. Радијатори су били топли.

Ћелава Ала нас је провела левим ходником до стаклене баште у којој је било још војника. Ови мушкарци су неговали украсно биље и цвеће које је мирисало сладуњавом нотом. Прошетали смо кроз редове полица и опет изашли напоље где је на бетонском предвоју била веранда од винове лозе под којом је седео човек у црној тактичкој униформи. Доручковао је свињски одрезак са додатком од кромпира и шаргарепе док је у позадини свирао џез са античког грамофона. Десно од њега је био кувар у белој униформи који је све спремао пред њим, а испред надстрешнице се пружао поглед на отворени предео који је исто тако био лепо уређен. Добио сам суморну слику када сам приметио да је то поље попуњено надгробним споменицима. Ћелави лик приђе тихим кораком човеку који нам је био окренут леђима. Прошапутао му је нешто преко рамена кад овај потврди главом, а Ала нам показа да приђемо. Наређали смо се у линији са његове леве стране док је он жвакао месо и замишљено гледао ка гробљу. Бацио је поглед на нас, а ми смо га посматрали док једе. Кувар је имао повез преко ока којим је вешто сакрио ожиљке и црвену мараму на темену. Ћелава Ала донесе четири столице и постави их супротно од човека у униформи и показа нам дланом да седнемо. Пришли смо столицама и поскидали ранчеве са леђа, а пушке смо наслонили на рукохвате и сели на удобне јастучиће столица. Човек нас је замишљено посматрао. Склопио је сребрни нож и вуљушку у тањиру и помакао га даље од себе. Обрисао је уста платненом салветом и уредно склопио. Деловао ми је као један од оних мафијаша на филмовима који све раде успорено. Понудио нас је храном на столу. Одбили смо гестикулирајући.

– Да нисте превише млади за ове ствари?, – питао је мислећи на наш посао, – Да, у праву сте. Шта ја имам с тим. – додао је.

– О чему се овде ради? – навалио се ноншалантно на наслон.

– Дошли смо да употпунимо договор са Подземљем. – одговори Џа – Лонг плашљиво.

– Ко је преговарао? – запитао је трагајући за нечим на столу.

– Јури Левченко. Црвени Блок. Руска Братва. – намрштено одговори Сверсон.

Човек накриви главу изненађено. Дохватио је малу лепо украшену металну кутијицу, отворио је и принео близу лица. Чепркао је нешто прстима, а онда сам чуо звуке шмркања. И поред тога што нисам видео шта ради, знао сам да је ушмркивао кокаин. Обрисао је нос и прочистио грло.

– Јури кажеш? – заусти сумњичаво.

– Да господине. – хладно одговори Сигурд.

– Разумем, разумем. Добро онда. Ако кажеш да је он, онда је сигурно био он., – заћутао је кратко, – Који договор је био у питању? – упитао је.

– 7 килограма медицинске опреме за 10 килограма хероина. – проговорих.

– Је л` да? Поштена трампа. – згрчио је лице задовољно.

– Ево договорених предмета. – каза Гивон пружајући ранац.

Човек отвори торбу и зачуди се.

– Је л` уз то иде и ово ђубре? – изненађено прокоментариса.

– Опростите. То је моје. – плашљиво изговори Израелац пружајући руку ка ранцу.
– Опустите се момци. Разумем. Све је у реду., – поче да вади цигле, – Ранац можеш да задржиш. Ово иде у директну употребу. Момци нам кризирају већ два дана.

Наслагао је све цигле поред себе и добаци ранац са стварима Бен – Зеву. Кувар је вредно припремао јело за гориоником.

– Не морам да вас подсећам да овде нисте били, ништа нисте видели ни чули? – махао је прстом.

– Наравно господине. То се подразумева. – климао је главом Џа – Лонг.

– Мора да сте уморни. Чиме да вас послужим. Имамо кокаин и ракију. – обратио нам се човек.

Сигурд и Гивон се закикоташе, а ја да пропаднем у земљу. Сетили су се кроз шта смо малочас прошли, а човек се нашао увређеним. Помислио је да се њему смеју. Поскочио је и дохватио нож.

– Шта је смешно!? – набо је нож гневно у сто испред Гивона.

Израелац се трже уназад од страха, а Кинез се следио у месту како је седео док кувар настави да пече месо без реакције.

– Није тако мислио. Смеје се мом несрећном догађају. Јутрос нам се десила незгода. Није ништа посебно. Ми не користимо та средства. – објашњавао сам док се он полако враћао на своје место.

– Да, да. Извините, молим вас. То је наша интерна шала господине. – додао је пажљиво Фенг.

– Ма, све је у реду, момци. Опустите се. Добар посао сте обавили. Чему толико наоружање? Привлачите пажњу многих људи вуцарајући беспотребних пет кила на леђима. – релаксирано нам се обратио.

– Црна Ку… Аждаја, није хтела да ризикује још једно пресретање. – проговори Израелац.

– Мени се чини да вас је онда намерно обележила, тим, тим пушкама. – коментарисао је човек.

– Можда? – мистериозно се изјасни Нордијац.

– Хм. Можда., – осмехнуо се човек., – Него, кажите ви момци. Одакле ви долазите? – знатижељно нас упита.

– Ја сам са југозапада., – проговори Израелац, – Кинез је југоисток, а овај плави је североисток.

– А ти си вероватно северозапад. – рече заједљиво човек.

– Не. Ја сам из центра. – изустих.

– Лепо. Покривамо целу територију, је л` да? Разумем. Шта се дешава у граду момци? – весело упита.

– Сувишно је да вам причам шта се дешава на истоку? – опрезно је рекао Азијат.

– Да, да разумем те. Нећеш да говориш из поштовања према мени. Какав бих то ја био војвода да не знам шта се дешава у мојој територији, је л` да? У реду је, не нервирам се. Пун ми је курац Арана и дима за једно преподне. Шта се дешава код Пантера? – злокобно запита човек.

Кувар је главу ставио по странце. Интересовао га је наш разговор.

– Златни Момци су се сукобили са Централном екипом у рингу, тренутно славе, а прича се да ће можда прекинути споразум. – рекао сам тихо.

– Је л`? То се прича? Ма, све је у реду. Разумем., – гризао је усну замишљено., – Пантери са дредовима… да раскину споразум? Пази ти то… Црнци, растафаријанци, споразум… Ма, овде да дођу пичка им материна! Да им ја направим пустињу од фавеле, јебем ли им племе мртво у уста! Чамуге једне смрдљиве! – беснео је Захаков заменик.

Очигледно је жудео за крвљу. Аранске сенке су му биле ван домашаја, а Пантери су много уочљивији од „сиве смрти“ која вреба са истока. Јурцање за ветром и шумовима му је покидало живце. Многи војници су изгледали унезверено, изгубљено, испијено, празних фаца због сталног опреза и непроспаваних ноћи. Шетао је око стола љутито, застаде, и поново се вратио у столицу.

– У реду је. Све је у реду. Одвојени? Шта се дешава са њима? – запита кроз осмех заменик.

– Стање је непромењено. Пијаца је полупразна. Улице су чисте, а нема их ни у Подземљу. Свако је у својој рупи. – обајсних.

– Да, да, да. Разумем. А Подземље? – рече љубопитљиво.

– Подземље је у акцији. Око 280 војника је јуче марширало ка североистоку и дупло толико Лешина. Исток је уништио напад плаћеника. Тркају се са нашима до плена. – забринуто је причао Израелац.

Човек се засмеја замишљено посматрајући једну тачку на земљи. Заколутао је главом.

– Арани! Јебени Арани! Нико неће покупити опрему из њихових улица. Пичке једне кукавичке. Колико сам војника изгубио у тим улицама., – негирао је главом разочарано, – Самоубиство је ићи тамо. Себриус је кренуо са Мртвим Алама. Око хиљаду њих је повео са собом. То су хиљаду војника мање за нас! Је л` знате шта то значи?! – повика, – То значи да Пантери, Подземље и проклети Југ могу да нас нападну и све побију док си реко, курац! Овде да дођу, овдее! – разјарено је викао.
Плашили смо се његовог излива беса. Какав ли је Захак, ако је његов заменик живчана будала? Кувар се вратио свом послу као да нисмо били ту. Човек поново устаде да прошета. Понављао је своје радње, шетао је кратко и поново застаде крај стола и потом седе на столицу.

– У реду је момци. Нисте ви ништа криви. Опустите се. Све је у реду. Разумем ја вас. Све ја разумем. Чиме да вас понудим? Имамо кокаин и ракију. – осмехивао се заменик.

Погледали смо се међусобно док је Кинез грчевито стискао рукохвате.

cover-dronstad

For more fresh topics, search Dronstad in your Facebook.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s