8. 06. 12 560 Prigušeni krik

Borbena Krstarica je lebdela u stratosferi čekajući sve kohorte da se ukrcaju i krenu na daleki put ka osvajanju teritorija. Skoro je osamsto godina od kako naše snage ratuju udaljenim sistemima, a mi im dopremamo svežu krv. Samnom u bataljonu zaduženom za granatiranje plazma topovima su bili momci iz Zarije i Konije. To su rmpalije, jako motivisane da stupe u krvoproliće sa vanzemaljcima u beskrajnoj tami univerzuma. Ima nas na hiljade i hiljade, skoro dvanaest kohorti, što je deset puta više od prve Krstarice koja je poletela u prazninu.

Učili su nas osnovama astronomije i astrofizike kako nam sve tamo gore ne bi delovalo suviše apstraktno, dalja obuka je u hibernaciji. Svakodnevno smo trenirali motoriku, automatiku pokreta, rukovanje opremom. Biologija nije mogla da se hakuje u potpunosti. Krv nam vri od uzbuđenja dok čekamo poslednje minute do odbrojavanja. Juče sam prošao zadnje provere pred put i završio tretman koji nas je spremao za život u tišini svemira. Stigao sam da ostatak dana provedem s porodicom. Ćerkica me obožava u uniformi svemirskog putnika, zato me je i grlila toliko pred polazak. Žena je te noći pristala i na seksualne fantazije. Idem na put mirne glave, jer znam da će biti zbrinute do kraja života kada budem otišao, to je bilo u ugovoru, komandir mi je sve natenane objasnio.

Gore na svemirskom brodu su već članovi posade sa majstorima i inženjerima, pripremaju brod za naš dolazak, a kada se ukrcamo, platforme će se odvojiti i onda će put početi. Moje mesto na krstarici će biti omanji borbeni lovac presretač i bočni top na zadnjoj levoj gasnici, tačno na oplati koja gleda u zvezdanu izmaglicu. Radovao sam se poziciji nišandžije na najvećoj i najboljoj borbenoj Krstarici koja je ikad napravljena. Imam i njen hologramski poster sa regrutacije iznad kreveta spavaone, tačno pored slike žene s detetom. Plavim slovima piše „I.B.K. Kotadar XXI“, a na sredini papira, moj brod pluta oko planete, hrli ka novim pobedama. Kada sam dobio obaveštenje da se javim u 42. Paramilitarnu artiljerijsku legiju, izveo sam ženu na večeru i nazdravio boljoj budućnosti. Čudo kako godine brzo prođu.

Hodam svečanom paradom i posmatram svetinu koja se skupila kraj puta. Sa balkona nam bacaju sveće heroja i slave naš polazak. Mašem šapkom prolaznicima koji se osmehuju kada ih dokači tirkizni odsjaj zvezde na mom ramenu. Nepoznati ljudi me srećno dozivaju „Neumirući“ i nude me voćem, a ja se s velikim zadovoljstvom krećem ka terminalu za prebacivanje u Krstaricu. Mladi regruti me čvrsto pozdravljaju iscrtavajući kružnicu oko prsa ukrašenim krznom dok odsečno žurim u hangar s kog se uzdizao transparentan plavi antigravitacioni zrak. Uleteo sam unutra i sa svojim saborcima, kraj kapsula za transport, zauzeo položaj da mi dronovi sastave odelo za let. Oseća se onaj miris junačkog žara kako tinja u mladim vojnicima žednih slave i pobede. Strpljivo čekaju svoj red da se popnu gore i rasture nešto u paramparčad. Robot mi je dao injekciju za dug san, jer je putovanje u svesnom stanju opasno. Po poslednjim informacijama koje sam čuo, let do portala će nam oduzeti do sedamstodvadeset godina, a na drugoj strani se nezna tačno koju daljinu moramo da prevalimo do prvih borbenih linija, samo znam da našim momcima treba pomoć i to brzo. Probudiće me pred samu bitku, gde moram odmah da se pokrenem na borbenu poziciju.

Hiberšot injekcija je već počela da deluje. Smestio sam se u korito kada se pred mojim zamagljenim očima kapsula zatvorila elektronskim uvijanjem. Kurs je bio podešen i letelica se otisnula uz pratnju fanfara i Zarijskih ratnih bubnjeva. Dok smo mi zarobljeni u podsvesnom stanju sa ostalim vojnicima i oficirima, kompijuteri i operateri sa matične planete upravljaju IBK Kotadar-om, a na drugoj strani preuzima auto pilot i odabrani operater za krizne situacije. Poslali su devedeset operatera da upravljaju letelicom, to je devedeset puta više od prve Krstarice. Naša spremnost je trenirana svakodnevno preko programa za kontrolu vitalnih funkcija i mozga. Na drugoj strani ću biti iskusan kao da sam vojevao sve bitke u istoriji. Slike taktika ratovanja, vatrenih sukoba, rodoljubivih i patriotskih pesama mi lete pred očima u dubokom snu. Svaki vojni poduhvat mi je predstavljen i svaki osećaj znatno pojačan kako bih postao ubilačka mašina. Sve više se razumem u nebeska tela i svemirske pojave, ali me hvata strah da se ne probudim. Moja ćerka se do sada udala i ima svoje unučiće. Možda jednog od njih dočekam s one strane da jurišamo zajedno u boj rame uz rame. Oh, to bi bilo tako lepo. Za nama možda plovi nova Krstarica sa duplo više vojnika, do sada su već stigli da je naprave. Kako li izgleda i kakvu li su novu tehnologiju i oružja napakovali u nju, pitam li se? Da li ćemo biti u mogućnosti da komuniciramo sa njima? Mora da su mnogo napredni.

Crveni alarm se oglasio. Svetlo je treperilo ispred mojih sanjivih očiju dok čujem tropote vojnika kako se raspoređuju i zauzimaju svoje borbene stanice. Kapsula se otvorila, gledam na plutajući kalendar, piše 4. 11. 13 286-a godina putovanja. Alarm trešti, pod napadom smo, vrti mi se u glavi, dezorijentisan sam. „Šta se dešava?“ pitam ljude oko sebe, ali mi niko ne odgovara. Nezgrapno sam se teturao ka zadnjem delu sa mučninom u stomaku. Godine iskustva u borbi su me nagonile da se dočepam topa i pokažem im kako se na Ildoku ratuje. Tako mi Kotadara, oni neznaju s kim imaju posla.

Prišao sam metalnim vratima i ukucao šifru, a ona se širom otvoriše otkrivajući sedište sa sigurnosnim trakama. Opasao sam se što sam brže mogao i lupio o taster kada se vrata hermetički zatvoriše i vakum me odbaci na predviđeno mesto nišandžije. U sekundi sam se našao u kupoli gde se samo crnilo videlo oko mene. Bilo je čudno, jer sam uvek zamišljao da će biti i neka zvezda u praznini, ali je nije bilo. Vatra sa pogonskog gorionika je delimično osvetljavala cev od tri nazubljena pipka koja su se rasklapala kada sam pokrenuo odbrambeni sistem u pozadini Krstarice. Informacije i izveštaji su se nizali na hologramskom viziru kacige, a trougaoni nišan krenu da se ispunjava svetlom spremajući prvi proektil za paljbu. Svi sistemi su na maksimalnom nivou. Moj rat može da počne. Tiho je, u svemiru je uvek tiho, ali ne ovoliko. Teški muk se širio oko mene. Slova se ispisuju na ekranu, Krstarica je prepuna ljudi, ali ja ništa ne čujem. Kod nogu sam ugledao vatru u daljini. To je neprijatelj. Mislio je da ga neću videti, budala. Malim pokretom se top zarotirao prema plavičastom plamenu, a zatim je još jedan uleteo blizu njega. Ovo je invazija. Čekali su nas da dođemo, ali ovakvog neprijatelja nisu imali do sada. Sve ćemo ih pobiti u ime Kotadara i Ildoka.

Drugi brod neprijatelja je znatno veći, ali moj top će ga smanjiti u mikrone ako treba. Cimnuo sam ruku i top se prebaci na veći vasionski brod. Kreću se dalje od nas, beže. Znao sam, kukavice, i ja bih se plašio kada bih video silu kao što smo mi. Treći brod se pojavio iznad mene. Ova klasa je bila naširoko naoružana oborenim cevkama koje su nišanile dole. Zašto ciljaju svoje? Još jedna letelica je narušila naš bezbedonosni prostor. Potražio sam zahtev da pucam, a naređenje je izostalo. Sve komunikacije su prešle u tišinu dok ne ustanovimo s kim se borimo. Hteli su da stupe u kontakt sa našima ako su u blizini. Da nas nije portal prebacio u pozadinu neprijatelja?

Svetla su gorela jarko na četvrtoj letelici otkrivajući prekrasna slova IBK Aramon preko trupa koji se sijao u sivom tonu legure od koje je sastavljen. „To!“ – pomislio sam, – „Stiglo nam je pojačanje. Šta ćete sad, propalice? Snage su nam izjednačene.“ Nemaju gde. Plutaju tromo u svemiru, udaljavaju se. Zašto? Zar imaju tako malo hrabrosti i poštovanja prema sebi i svojima?

– Napadnite, budale! Dajte mi povoda! Šta čekate, kog đavola?! – urlao sam manito.

Još tri krstarice su nam došle u pomoć, a Intergalaktička Borbena Krstarica Kotadar XXI zasvetle od zraka obižnje zvezde. Još stotinu letelica poče da se sjaje u mraku pored nas. Tako su ponosno plovile u beskrajnoj tišini kao veliko krdo kitova ispod pučine okeana. Mogao sam da sagledam oblike neprijateljskih letelica u svetlu i potražim im slabu tačku. Sreća nas prati u pobedi.

Hteo sam da vidim odakle dolazi ta veličanstvena svetlost pa sam okrenuo prednju kameru kada mi se ukaza živa slika komandnog mosta prepunog naučnika i oficira. Ispred nas je pucala Super Nova koja je gutala mrak oko sebe. Delovala je smrznuta u vremenu, a onda sam okrenuo top ka prvom letećem brodu neprijatelja. Slova su bila na njemu, pisalo je IBK Kotadar I ispod tirkizne zvezde kraj kokpita. To je bio prvi brod koji je lansiran pre hiljadu i četristo godina. Vremenska diletacija nas je sve bacila u momenat kada je prvi ildočki brod prošao kroz portal. Ova Super Nova je usporila dešavanje i zaustavila svoju eksplozivnu ekspanziju, što je moglo da se desi samo ako je detonacija bila milion puta veća od stvaranja portalnih crnih rupa. Što je veću silu ulagala u svoju eksploziju, to je većom reaktivnom silom sebe uzdržavala da se ne rasipe unaokolo. Prostor oko nas je sve više bio ispunjeniji vojnim Krstaricama, a pojedine su krenule da se sudaraju uz plamen koji se širio tišinom. Komadi broda su leteli kao komete na sve strane, a mesto ljudskih tela su plutale crvenkaste fleke. Raspukli su se od prevelikog pritiska u vakumu i stvorili ružičastu izmaglicu. Gorionik jedne krstarice se nekontrolisano rotirao veoma blizu svog ležišta kao blinker policijskog auta sa komadima konstrukcije koji su šamarali brod. Komunikator je brujao u vapajima za pomoć, kuknjave i tihih bespomoćnih jecaja sa stotrideset vasionskih brodova čiji se broj rapidno uvećavao.

Milion vojnika je zajedno samnom gledalo u svoje poslednje trenutke. Gravitacija nas je povukla ka užarenom aršinu. Uzalud je bilo pokušati da se izvučemo nazad. Sila Zvezde nas je vukla ka sebi. Moja obuka, ovaj brod, ovo oružje, ovaj let, put, rat… sve je bilo uzalud. Sa duge strane nije bilo neprijatelja. Ovde nema bitke koja donosi slavu. Ovde ničeg nije bilo sem nas koji umiremo u prigušenom kriku za spas kog smo svesni da neće biti. Raskopčao sam pojaseve i sklonio ruku sa obarača i top presta da zuji nabojom energije. Sedeo sam tu i posmatrao u veličanstvenu flotu kako ponosno hrli ka svojoj smrti i pustio suzu niz obraz.

Prigušeni krik

For more fresh topics, search for “Dronstad” on your Facebook.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s