Dronstad – Otimačina

Сместили смо се у једној просторији на другом спрату и пратили шта се дешава код њих. Делило нас је поље некошене траве дугачко 500 метара док нас је магла добро крила од погледа телескопског нишана. Кинез је наваљивао да кренемо одмах у акцију, док је Нордијац седео уз зид и слушао музику поред Израелца који је лежао. Кад сам Кинезу показао апарат за ноћни вид он се смирио. Решили смо да их нападнемо током ноћи. Таман када сам помислио да је све у реду, овако нешто ми се деси. Изгледа да срећа не прати момке као што сам ја.

– Ко су ови, маму ли им јебем?! – викао је незадовољно Кинез.

– Могу бити било ко. – рекох, – Дрогом могу да плате било шта, а ми немамо формиран ланац информисања да пратимо пошиљку. Могуће је да нас наши изигравају. То неби био ни први ни последњи пут да јебене Але раде на своју руку. – причао сам фокусиран на окно са снајпером са друге стране поља.

– Мислиш да су нам Црни ово сместили да нас се реше? – настави Фенг помажући Гивону.

– Или да нас реше или да нас тестирају. Ко зна, зашто ово раде. – замишљено прозборих.

– Јеси ли сигуран да су наши? Шта ако су Пантери или Одвојени? – упита Азијат, а Нордијац окрену главу ка Џа – Лонгу.

– Пантери би нас одмах убили. Одвојени су глупи да спроведу ефикасну сачекушу. Спори су за нас. – хладно заусти Сверсон и промешкољи се у месту.

Почело је да пада вече. Кинез је имао инфра ред ласерски нишан и прикључену оптику за ноћна дејства коју је разменио са Сигурдом, јер је Нордијац бољи стрелац, па смо њега поставили за снајперисту. Заменили су телескопске нишане и припремали за акцију док је Гивону постајало све хладније, али му је бар крварење престало. Заменио сам му газу и дао да попије мало ракије да би се угрејао чекајући да Сунце комплетно зађе иза зграда. Плавичасто сивило се просуло кроз празне улице и тек тада смо Кинез и ја изашли са друге стране зграде. Планирали смо да им приђемо из бочне улице, а Сигурд испуза напоље и заузе лежећи став крај бетонске преграде која је одвајала коловоз од отвореног поља. Маскирао је оптику крпом коју је нашао на земљи, јер није хтео да ризикује и открије свој положај. Репертирао је Штиг А3 и чекао да се довољно приближимо. У малој кући где је онај човек побегао, истовремено се чула бука и звуци весеља и свађе.

Код улаза је био вешто сакривен човек. Затрпао се ђубретом поред грмља и завукао у шупљину испод степеница. Те мале степенице су водиле до улазних врата стамбене зградице са три спрата. Та грађевина, стара око стотинак година са рупама од метака и граната, је била окружена зградама у сличном стилу пред којима је била мала запостављена зелена површина са доста жбуња. Музика је допирала са једног прозора који су замандалили даскама. Џа – Лонг и ја се заустависмо на крај блока, а онда смо мачијим ходом прелазили препреке од шипражја, бетона и метала. Зауставили смо се две зграде даље и осматрали ситуацију као два лава газелу на појилу. Док смо стигли довде, мрак је прогутао град. Наместио сам ноћни вид и издигао главу ка стражару на ком сам видео одвратна, испуцала, блатњава стопала како штрче напоље. Махнуо сам Нордијцу и показао прстом на спрат. Подигао сам руку и испружио три прста да га обавестим колико различитих гласова чујем у просторији. Показао сам и на човека који се крио испред нас. Окренуо сам се ка Кинезу и наредио му да остане ту док Сигурд не запуца. Лагано сам се прикрао човеку и стао му изнад главе, затим сам чучнуо да ме не види. Сигнализирао сам другу да отпочне напад.

Одводне цеви судопере су биле бушне и покидане и смрдело је на пишаћу и устајао ваздух. Кућа је била легло наркомана. Стари сат са клатном је стајао поред врата, а криве свеће су гореле на кухињском столу натрпаним шприцевима и кашичицама супротно од Филипсовог фрижидера који је укриво стајао наваљен на радни део судопере. Жена је носила расцепану шарену браон хаљину. Била је боса, наборана, ружна са ранама по лицу од кризе за кокаином. Мушкарац поред ње се безбрижно завалио у наслон и придржавао главу прстима док је онај старији човек у тренерци озбиљног израза лица прекрстио руке испред себе и посматрао нас. Онај трећи момак се неконтролисано смејао и буљавим очима гледао своје цимере. Сви су били оскудно одевени.Залепио је пластичну флашу за цев и обмотао је крпом да максимално сакрије бљесак барутна и правац из ког пуца. Један за другим, прасак је ломио даске окна и вриштање поче да се чује унутар куће. Човек испред мене се трже и брзо устаде узнемирен пуцњима и стаде да гледа одакле долази ватра. Залегао сам у страну да ме не види, а Кинез се приби уз степенице зграде. Сигурд престаде да пуца. Кукњава и свађа су постале јаче док се неуредан човек примицао улазу. Откључао је врата и гледао дезоријентисано кроз мрак око себе који му је сметао да нас види у грмљу. Придигао сам се и уперио пиштољ у њега док је отварао врата и закорачио унутра. Прасак и човек се смандрља низ степенице. Хитрим потезима смо се попели и улетели у просторе изрешетане грађевине. Сигурд је опалио опет по прозорима пружајући нам заклон пуцњима који су деловали као да их напада неко од Одбеглих Снајпера. Држао их је на земљи својим решетањем по зиду, а Кинез и ја смо се пели брзо уз степенице кад смо се нашли у дашчаном ходнику са пуно врата. Из неких просторија је долазила светлост свеће. Вриска је допирала из десне собе уз чије сам окно стао и држао рашчупану жену на нишану, док је Џа – Лонг почео да проверава остале просторије. Соба је била засићена бетонском прашином која је летела из трошног зида са парчићима малтера који су лежали свуда око ње. Свећа је горела на поду поред мртвог мушкарца ком се стварала локва крви, а полу-зарђали карабин са дрвеним кундаком је био наслоњен на надкасну крај прозора. Блицнуо сам батеријском лампом Нордијцу да престане да пуца, а он је покупио пушку и почео да трчи ка нама преко поља. Џа – Лонг је викао да дођем, па сам грубо ухватио мршаву жену за врат и насилно је повео према Кинезу. Проминуо сам две просторије и убацио у собу где је Кинез држао три мушкарца на нишану. Сместили смо их све на прашњави тросед под којим је био прљави тепих са три прста прашине. Трпезарија у којој смо стајали је била огољених зидова, а лево од улаза је била издвојена кухиња са висећим деловима без вратанца и судопером препуном суђа по којим су милеле бубашвабе.

– Јеси ли проверио остале просторије? – упитао сам агресивно.

– Нисам задње две. – одговори Кинез.

Окренуо сам се хитро машући пиштољем и отишао да погледам остале собе. Шутнуо сам врата прве и осветлео је батеријском лампом. Стајао сам споља и гледао шта има унутра. Примакао сам светло ближе окну у померао руку у свим правцима да осветлим разбацану одећу и оборен намештај на сред просторије. Рам кревета је био усправњен на зид, а витрина беше у левом углу супротно од врата.

Соба је била без људи. Окренуо сам се ка другој соби која је била даље низ ходник. Испод одеће је почела да се мрда особа. Пришао сам другим вратима и погледао јесу ли минирана. Шутнуо сам их и она се отворише уз шкрипу. Осветлео сам је у истом маниру као пређашњу и закорачио унутра. Прекрстио сам руке испред себе тако да ми је батеријска била поред пиштоља. Сигурд је улазио нишаном напред и опалио метак из Штига А3. Обрнуо сам главу и чуо туп удар о под. Чуо се врисак из собе са Кинезом, а иза мене је лежао момак стар око тридесетак година. Изашао је из предходне собе и прикрадао ми се док му Нордијац није просуо мозак по зиду. У рукама је држао Гивонов ТАР 21.

cover-dronstad

For more fresh topics, search for “Dronstad” on your Facebook.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s