Dronstad – Pijaca

Још једно стрељачко гнездо Одвојених је испред мене. После њих улазим у просторе Пијаце. Леви угао зграде је мртав угао. Одавде не могу да их видим, што је тактички гледано, одлична позиција за блокаду. Било ко да излети из овог угла, стаје директно у линију ватре Одвојених.

Чучнуо сам крај зида и извадио телескопско огледало из ранца. На средини коловоза је била гомила џакова се песком и земљом, а иза ње се крила стража. Нисам успео да видим никога иза барикаде. Са моје десне стране се појави брачни пар. Били су то старији људи, близу 60 година старости. Бакица је била крупнија жена, бледа у лицу са борама испод очију. Имала је похабану перјану јакну, сукњу, мараму на глави и поцепане рукавице које је нису штитиле од хладноће. У рукама јој је била гомила одеће с којом се борила да је носи. Мушкарац је имао шињел преко вуненог џемпера, браон панталоне, покидане чизме и вунену капу на глави, а за собом је вукао пијачна колица чији су точкићи шкрипали под тежином картонских кутија. Журили су на Пијацу.

– Момак. Хеј момак. Опрости. Смемо ли да приђемо. – бојажљиво упита декица.

– Да, да, наравно. – одговорих.

Пришли су полако и стали уза зид. Буцмаста жена је мирно стајала даље од ћошка и покушавала да изађе на крај са теретом у рукама, а шкрипа колица престаде када их је мушкарац навалио на зид. Енергично је цупкао и дувао у испуцале дланове.

– Хвала момак. Има ли је стража негде? – нервозно упита старац.

– Ево баш гледам. Нигде ни трага ни гласа од наших. – одговорио сам мирно.

– Ма ту су они негде. Дај да видим. – рече старац.

Надвио се преко мене да осмотри улицу. Разочарано се тргну натраг и опсова. Намештао је вунену капу и трљао дланове да се угреје, док је бакица ћутала погнуте главе. Панично је дедица шетао лево – десно претурајући по дубоким џеповима док је бесно псовао и правио кругове, а бака је жалосно гледала свог мужа. Покушавао сам да не обраћам пажњу на њих. Гледао сам у огледало и чекао да се неко појави од стражара. Мушкарац стаде и погледа супругу. Она се херојски борила да не заплаче. Чуо сам тешке јецаје напаћене душе. Нисам могао да издржим и сам је не погледам. Зацрвенела се у лицу и брисала сузе прљавим рукавом јакне.

– Па шта је сад? – брижно је упита муж.

Она је немо одбијала да одговори, спуштала главу и крила болне сузе у гомили одеће. Муж је стао испред ње и нежно ухватио за ледене руке.

– Па шта је било? – тужно је упита старац.

Бакица посрамљено погледа ка мени, па окрену главу према њему.

– Не могу. – одговори она тихо и болно.

– Шта не можеш? Па сама си хтела да продамо Стивову одећу. – рече брижно старац.

– Знам, али сад не могу. – једва разумљиво промрмља жена.

– Не можеш вечно да је чуваш. Причали смо већ о томе. – уверавао је муж.

– Мислила сам да ће да се врати, некад. – плакала је.

– И мени је тешко., – проговори старац са кнедлом у грлу, – Није мени воља да ово радим. Ево, ја ћу шињел да продам, ако ће то да помогне. – рече он сузним очима.

Жена навали главу на груди мушкарца и поче гласно да плаче. Посматрао сам их посрамљено. Нисам знао шта да радим, како да се понашам. Хтео сам да их утешим на неки начин, да кажем „Све ће се средити већ некако“, али нисам имао храбрости. Декица се примири. Пољубио јој чело и обриса очи.

– Да ли те много боли? – уплакано упита мушкарац.

Жена климну потврдно главом у сузама које су јој текле низ крупне црвене образе. Декица клекну и своје дланове спусти преко њених босих ногу. Дувао је и трљао дланове да их загреје пре него што их је поставио на њене промрзле прсте.

– У реду је. Проћи ће. Ја ћу да трампим шињел за храну. Могу ја да издржим. Све је у реду. – тешио је док је она немо лила сузе.

Извадио сам паклу и отворену је пружио старцу.

– Хвала момак., – рече старац узимајући цигарету, – Опрости. Ово су неки наши проблеми. – извињавао се посрамљено и склањао поглед с мене, као да ћу да вичем на њега.

– И за њу. – проговорио сам пружајући још цигарета.

Он ме одмери збуњено, па узе још једну.

– Ко је Стив? – упитао сам тихо.

– Наш син. – брзо одговори старац заузето.

Заћутао сам. Усправио сам се и тако прибит уз зид као да стојим на стрмоглавој литици, пришао жени. Припалио сам нам цигаре и без речи чучнуо да наставим осматрање. Мислио сам шта да кажем.

– Ја сам са осам година изгубио мајку. Своју сестру сам носио километрима док нисмо стигли до једног маминог пријатеља. Имала је свега годину дана када је потписано примирје, а то је било пре 6 година. Оца никад нисам упознао, нити знам било шта о њему. – коментарисао сам опуштено.

Жена је дрхтавим рукама држала цигарету и горко уздисала. Слушала ме је како говорим. И старац је такође био погођен мојом причом када се иза барикаде промешкољила зимска војна капа. Стража је била ту. Узео сам камен и бацио иза угла, а чувар подиже главу да види шта се дешава. Био је старији брадати лик са наочарима. Видео је огледалце на углу. Избацио сам руку и сигнализирао број 3 прстима.

– Ко је тамо!? – чувар повика спремајући ловачку двоцевку.

– Одвојени! Нас троје! Пошли смо до Пијаце! Не пуцај! – викао сам са страхом да не крену на нас.

Старчево лице се озари док се усправљао да загрли жену. Узео је она колица другом руком и напето стаде иза мене чекајући да крене.

– Иступи! – командовао је чувар.

– Нисам толико будала. Покажи се ти. – одговорио сам.

– Нећу! Ништа од пролаза! Одлазите! – викао је неучтиво чувар.

Заклопио је пушку и нанишанио огледало преко ког смо се гледали. Старац и жена се разочараше у моменту и савише главе од туге. Окренули су се да крену, али ја сам их зауставио.

– Морамо да пређемо! Зашто нас задржаваш?! – питао сам са страхом.

– Иступи, да причамо! – довикивао је чувар не спуштајући нишан.

– Ништа онда! – одговорих, – Објасни ти Гулбранду Улфсену зашто достава касни! – додах и склоних огледало.

Чекао сам иза зида са руком на пиштољу. Био сам спреман да га упуцам. Имао сам 14 метака у шаржеру, један ће га упокојити. Брачни пар је цупкајући чекао даљи развитак ситуације. Стражар је ћутао неко време док размисли какве последице може да сноси ако упропасти посао главама Пијаце. Старци су се смирили од излива емоција, али нису могли ништа против хладноће.

– ‘Ајде, прођите! Један по један! – развика се стражар невољно.

Полако сам ходао напред подигнутим рукама где је одмах за мном био брачни пар. Чувар нас је сумњичаво пратио како излазимо на видело и тек кад сам стао пред њега је померио пушку у страну. Махнуо је у разним правцима око себе, јер су око њега били постављени добро сакрити снајперисти и митраљесци. Старац и жена хитро продужише даље остављајући ме пар корака иза себе.

– За мало да те убијем. – проговори стражар узбуђено.

– За мало да те разнесем. – обрусио сам смркнуто и отворио шаку да му покажем гранату.

Market

For more fresh topics, search for “Dronstad” on your Facebook.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s