Dronstad – Патрола

Човек у јакни је не бунећи се са још двојицом и својим псима кренуо ка улици док су два брата са качкетима трчећим кораком и обореним Абаканима[1] навлачила мараме преко лица и хватали зачеље колоне. Изгледа да плавокоса Кристал и ја пазимо крајеве. Благи смешак на њеном лицу и кренули смо. Лик у јакни је са оном двојицом и својим керовима правио линију по средини, а остали ослоњени на зидове осматрали високоспратне зграде преко нишана. Први су осматрали минска поља и раскрснице, тактички прелазећи један после другог док је нама у позадини пало да пазимо на детаље и околину. Кристал је својим бујним ишатираним репом правила мале таласе у ваздуху и док трчи је повремено који талас послала у мом правцу. Симпатично с обзиром да је десет година старија од мене. Има памучну црно-белу карирану мараму везану око врата, маслинасто зелену мајицу, беж јакну и неколико завоја у џепу од браон „пумпарица“, јер је њен син Гај познат по падовима и разбитим коленима. Сломљене бандере је вешто прескакала и кретала се у цик-цак проверавајући прозоре и окна, док сам ја обореним нишаном пратио њене кораке. Браћа са качкетима су исто спретно застајкивала крај сваке бетонске гомилице, заглеђивали их, мрдали или прскали црвеним спрејевима да означе минирану замку. Средина се корак по корак мицала уз саме зидове зграда и заузимала клечећи став на сваком углу док их ми не стигнемо. Пси су исто у цик-цак њушкала наоколо, запишавајући свако згодно место. Све је било напето, али опет нормално. Гусенице борбеног возила су биле просуте пред нас са парчићима ракете која су вирила из оближњих зидова. Кристал би се пар пута окренула брзински да провери јесам ли и даље ту. Капирам је, можда хоће да прилагоди темпо са мном или је то шиба мајчински инстинкт. Скренули смо на другу страну и тада је постало једноставније. Ту је јака територија Змајева. Сви смо могли мало да одахнемо, јер нико не иде кроз њихово двориште непримећен. Кристал је са осмехом држала корак са мном. Кад-кад је као случајно погледала ка мени. Можда хоће нешто да ме пита, али јој је блам да почне прва.

– Зашто се стално смејеш? – упитах је задихано.

– Опа. Па он прича… Не знам. Лепо ми је када имам друштво. – одговори она кроз беле зубе.

– Благо теби кад имаш снаге да се смејеш. Теби изгледа треба мало разлога за смех? – шалио сам се, –  Није то лоше, немој погрешно да ме схватиш, само ми је чудно.

– Ма, у реду је. Разумем те. Ваљда мора један дан да буде леп. Још од агресије се ретко смејем, али ипак могу. Док год могу да се смејем и радујем, има наде да постане боље… ваљда. – одговори она гледајући ме.

– Ваљда. – потврдих, –  Можда је паметно да се више смејемо. Оптимизам је користан, – рекох не скрећући поглед са улице, – ваљда. – додадох и тад се и ја осмехнух.

            Она тад још више развуче кез и климну главом. Погледао сам је тако срећну и пожелео сам да јој поверујем, али место тога сам и ја само климнуо главом. Очи су ми се мало затвориле, као и код сваког кад се насмеје. Саборци су стали код високог бетонског паравана да потегну који гутљај домаће брље и запале своје мотане цигарете, кад је са разгласа почео да пржи бараж бубњева и акорда електричне гитаре. Склонили смо се испод сивог кремираног крова аутобуса, наслоњеног на одроњени зид и направили паузу од ходања. Кристал је стајала на истуреном делу заклона. Нагнута напред, чувала је стражу док смо ми, момци, размењивали пљоску и правили облак дима. Пси су по својој нарави њушкали, цвилели и режали један на другог стално уплићући се у ноге власнику.

– … Да, само кад се смејем! – рекао је кроз смех лик у јакни и сви су почели заједно да се смеју шали коју је испричао.

Нисам чуо цео виц па ми је било глупо да се смејем усиљено. Гледао сам ка својим чизмама, ћутао наслоњен на контуру седишта аутобуса и правио замишљен, а зализани лик је безобразно бленуо у Кристалино затегнуто дупе..

– Чекај, чекај. Како то да радиш као Одвојен? Што ниси упао у неку од банди? Ако неком треба хирург, онда су то банде? – упитао је брат са тамно зеленом марамом и маскирним качкетом.

– Види – поче лик у јакни да објашњава – Да сам хтео да ми неко наређује и стално придикује, мислиш да бих радио сам, батице? Прва ствар коју сам урадио кад сам стигао у град је да сам отишао у Подземље. Друга ствар, батице, нашао сам кланицу и почео да транжирам свиње као луд док ме неко од главних није упитао, јел` знам то да радим и људима. Е, а ја сам им рекао да сам учен да их крпим и састављам. Чим сам ушао у ординацију стрпао сам све у један ранац, и завоје, и лекове, и морфијум, и шприцеве, и игле, све док нисам напунио ранац…, – Како си успео да изађеш одатле? Немогуће да су те пустили тек тако?, – прекинуо га је други брат са плавом марамом, – Наравно да нисам, батице. Скалпелом сам заклао два Руса и трећег узео за таоца док нисам дошао до степеница које воде горе.

Сви су се понашали омађијани у његовом присуству. Једино смо Кристал и ја били прибрани. Овај садистички, антипатични, препотентни гад се извукао из Подземља и сад мисли да је фаца, да је скроз опасан. Такав начин размишљања има у гроб да га закопа или да својим месом нахрани исте оне свиње којим се хвали да је комадао. Хтео сам да га спустим на земљу и опсујем бесно, али то неби променило његов трули став.

Стајали смо још пар минута и онда поново кренули ка цркви, али овај пут из паралелне улице. Сад смо дубоко у рејону Змајева, али треба да обратимо пажњу на полицијску патролу која би могла из овог правца да се врати на југ. Кристал је као и ја ову руту осматрала ходајући уназад. Знали смо да је могуће да се појаве од некуда и у ком правцу су требали да иду, а још ако је снајперски одред, морали смо први да их спазимо. Готово никада не иду толико дубоко у нечију територију. Мора да су добро наоружани. Брат са зеленом марамом је застао на отвореној раскрсници и веома споро махнуо у висини главе неком у даљини. Јавио се извидници Змајева која је смештена у близини, а да није, припуцали би из свих расположивих оруђа. У лаким корацима дошли смо до почетка широке раскрснице, баш на оно место где је зелено – марами махао. Подигао сам главу у правцу растуреног стана који је гледао улицу. На изглед је соба деловала празна, један сточић и поцепана фотеља су доминирали средином просторије. Изнад оронулог зида од цигала је криво стајала слика, а поред ње огуљене жице које су некада проводиле струју. Празно, сасвим празно, ни трага од људи или каквог оружја. Од негде се појавила бела шака и почела да се њише горе – доле. Махнуо сам у сличном стилу. Пролаз нам је дозвољен и шака брзо нестаде. Лукави су ови Змајеви. Ко не познаје улице… гине. Прескочио сам леш са црвеном фарбом на сред коловоза и разгледао бледуњаву улицу. Потрчао сам како бих сустигао Гајеву кеву која се и даље кретала уназад. Паркинг с једне и друге стране коловоза је изгледао удешен за кретање по тротоару. Заклоњени пролази од атомобила и комбинованих возила су имали металне блокаде на крајевима. То су направиле банде како би имали заклон у одступници приликом сукоба. Барикада је у ствари крш од аута закуцан у други крш, тако да се не проваљује где један почиње, а други завршава. Кристал се окрену ка мени.

– Све је у реду? – упитала је задихано.

– Аха. – одговорих климајући главом, а она се потврдно осмехну.

Није прошло ни два минута када се зачуло тихо брундање мотора. Кристал и ја смо га једини чули, остали су били сувише далеко. Кристал брзо промени израз лица и застаде.

– Је л` чујеш исто што и ја? – упита она зачуђено хватајући дах.

– Звучи као… камион. – одговорих хладно.

Требало је одмах да схватим да је то патрола коју смо хтели да избегнемо, али вероватно сам се нашао затеченим. Сво време ми спомињу да су у граду и ја се опет изненадим откуд они. Кристал се окрену ка водећим члановима и забацујући косу у страну упита:

– Момци, да ли чујете нешто?

Они застадоше да ослушну, али нису могли ништа да чују, јер ове џукеле никако да прекину да завијају. Момци су гледали на све стране мрштећи се, чуљили уши у свим правцима да провале шта треба да се чује.

– Је л`, ракета? – намрштено пита брат са плавом марамом.

– Не, није, ћути. Далеко је и не шишти. – дрекну оштро Кристал, уздижући главу ка небу које се није видело од магле.

– Па, шта је онда паметнице? – саркастично је рекао зализани лик.

– Оклопњаци. – прозборих тихо са страхом у гласу.

– Како знаш? – упита Кристал збуњено окретом ка мени.

Нисам одговорио ништа, само сам скамењено пикирао погледом далеко у једва видљив пролаз испред мене. Кроз секунду поче да се помањала силуета плавог оклопног теретњака. На оно место код ког смо пили и одмарали је стајала челична грдосија која сеје смрт. Уз тешко режање мотора који је одзвањао пустим улицама и одбијао о зидове, појавише се два огромна светла фара. Упалио се и трећи фар на куполи и почео да шара по високим зградама око себе. Звук се умири и поче лагано да нам се приближава. Пуцкетање асфалта и ђубрета под његовим крампонима поче да замењује звук мотора. Једино су глупи пси били гласнији од њега, а сада да их побијемо би открило да нису сами у магли.

– Срање. – рече скамењена Кристал, – Хватај заклон, што већи то боље! – повика она љутито, –  Можда не знају да смо ту, магла нас крије. Ако се сакријемо иза оних стубова и кола… преживимо овај дан, јебемо им кеву сутра. – рече она склапајући свој П-90[2].

Остали су се растрчали свако на неку страну хватајући заклон од оклопног брда које је гмизало по сред улице. Легао сам испод пресеченог комбија и пребацио откинуто седиште преко ногу чиме сам се савршено маскирао. Хеви метал је вриштао у ритму клипова мотора који је сада постајао све гласнији. Гледао сам директно у њега, али друга ствар ми је одвлачила пажњу. Сенке у позадини транспортера су се чудно кретале. Лавеж и режање ових паса су нам и даље откривале локацију, коју смо морали да одржимо тајанственом.

– Породиља. – проговори Гајева мама са моје леве стране.

– Молим? – упитах намрштено.

– Позади возила… – показа прстом, -… видиш, испустио је пешадију. Породиља. – прошапута она.

– Је л` можемо да се преместимо даље од тротоара или да се правимо мртви? Хајде да се правимо мртви. – предлагао сам.

Продоран пуцањ из пушке, бљесак и зрно погоди леш који сам прескочио малопре.

– Ето ти одговор. – тихо рече Кристал кроз смешак.

Настаде тишина. Одједном улица оглуве као да се вео тишине обрушио с неба и крвнички задавио буку која се пре пуцња ширила градом. Транспортер стаде. Нема више трошења бетона испод дубоких крампона. Мотор поче да преде милим звуком као што само камиони знају. Пси се ућуташе и наступи режање с њихове стране. Тишина, мртва тишина, ни Bleeding Though – Divide the armies, се више није чула са разгласа осматрачница. Нешто је мирисало на невољу и барут док ми је срце лупало као блесаво. У моменат сам мислио да имам срчани напад. Тешко сад дисао, можда зато што сам лежао потрбушке. Непомично зурим у сенке које су се развртале подигнутим нишанима. Репертирао сам Глок што сам тише могао, док је Гајева мајка паметно обмотавала крваве завоје око бутине. Ако ишта, могла је да симулира смрт и тим спаси главу. Шансе су пола-пола, али ипак можда прође неозлеђена. Бацио сам поглед иза себе и угледао делиће качкета и плаве мараме иза аутомобила како лаганим и тихим покретима мења шаржер Абакана. Зелена марама је вребала кроз прозор аутомобила истурајући своју цев ка пешадији која је правила ласерски лајт шоу. Двојица Одвојених са зализаним гадом су покушавала полако да отпузе ван барикаде и изађу сигурни из могућег сукоба. Пизде покварене. Пустили би цео град да гори, само да су они добро. Изненада транспортер поново забрунда и хеви метал са осматрачница из даљине разлеже песму Arch enemy – End of the line. Поново настаде бука, она адреналинска бука од пре шест секунде. Бљесак ватре и сенке почеше да падају. Браћа у марамама распалише рафал по људима у магли док је аутоматска ватра полиције горела час горе ка растуреном стану час ка десној страни, а онда се гасила уз помоћ наше. Гвоздени кип на сред коловоза је стајао непомично куљајући црн дим из ауспуха са зрнима која су звецкала по њему на све стране правећи варнице. Рафално светло шестоцевног митраљеза са куполе је шарало свуда у једној правој линији метака које се уз механичке звуке заустави на лево, уперена у предео оног малог стана и пресече га на пола. Сива прашина цемента и барут се помешаше са маглом око нас. Осматрачница је пала. Звоњава метала је распршивала рикошете на све стране. П-90 је бучно брујао у кратким рафалима и обарао једну по једну сенку које су тумарале испред нас тражећи какву добру позицију и склониште. Линија пламених метака са куполе пролете кроз нашу улицу и окрену се десно у бочни коловоз одакле је долазила непријатељска ватра. Магла поче хистерично да бежи од моћне ватре митраљеза. Испразнио сам цео шаржер погађајући једва видљиве мете, чак сам и пуцао слепо у правцу рафала полиције у нади да ћу га ућуткати. Надам се да сам скинуо бар двојицу. С десна, иза угла зграде се размину магла и њено место заузе слаба жута светлост, превише слаба за експлозију, превише постојана за пуцањ. Експлозија није сигурно, тако нешто бих чуо да је то у питању. Ватра са куполе је бесомучно сипала метке  и ласерским светлом шарала у даљини. Светлост с десна се појача. „У шта толико гађа челична звер?“, питао сам се. Пешадија полиције је кроз јауке и вапаје падала на бетонско тло сипајући крв на све стране. Музика доби на снази, а светлост је сада била јарко жута и наранџаста. Кроз моменат се појавила шкољка аута у пламену и великом брзином заби у оклопно возило дижући га у ваздух. Сила је била толико јака да је одбацила куполу са митраљезом три метра ротирајући је у вис, а ударни талас експлозије, је као руком подигао сву прашину са улице и очистио је дувајући у нашем смеру. На моменат сам оглувео и остао без ваздуха. Јадва сам стигао рукама да покријем главу и склупчам се крај комбија коме је мало фалило да се обруши на мене. Кристал је повијено вриштала у паници кад је крш ког смо се сви бојали треснуо о тло карактеристичним звуком увијања метала. Ватра је куљала из њега док су се још чули крици гореле посаде. Пуцкетање ватре, хеви метал и јауци овладаше блоком. Смрад нагорелости се ширио у ваздуху да ми се запушио нос. Подигао сам фантомку да прочачкам уши и размрдам вилицу очима на Гајевој мајци која је тихо јецала од страха. Болни крици полиције су почели да се чују боље. Ситуација поче да се смирује и прашина поново да се слеже и ствара дебео слој на асфалту. Звук металне пенетрације меса крену да гуши разбацане полицајце уз моћне узвике који су ућуткавали вапаје за милост. Подигао сам поглед једва одвајајући браду од груди и спазио високе полу-наге дугокосе белце како светлуцавим предметима кољу јауке и запомагања. Змајеви и њихова сечива су завршавала посао који муниција није. Осетио сам понос, не због Змајева који су нам спасили живот, чак и оним кукавицама, већ зато што знам која будала им набавља зрна. Кад ми се вид избистрио загледао сам боље. Тамо у десној улици је стајало десетак рањавих Змајева са Калашњиковима[3], Хеклерима[4] и још каквим машинкама. Један је пришао вриштавом транспортеру и повикао „Ево да вам помогнем!“, а затим извадио свој део и уринирао по усијаном металу. Двојица су обилазила тела својих непријатеља сакупљајући оружје и муницију, док је други пар указивао помоћ оштрицом сечива или у другом случају, када скочи и свом снагом се обруши коленима на противникове груди. По некад би га боцкали више пута из забаве, покушавали да крицима свирају своје омиљене песме. Умели су да буду нашироко креативно брутални у опцијама за мучење. Различите тетоваже змајева су красиле њихова тела заједно са прљавштином и ожиљцима које су поносно носили.

[1] Модификована верзија Калашњикова изразито црне боје

[2] Модел пушке Белгијског произбођача која има карактеристичан изглед и начин храњења

[3] Руска јуришна пушка

[4] Синоним за пушку Хеклер & Кох МП5, широко позната у кругу играча пуцачких игрица

patrol1

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s