Dronstad – Одлазак у Школу

Љубица је појела пар похованих комада хлеба. Асусов монитор осветљавао је ходник у ком смо качили и везивали опрему за одећу. Покупио сам прибор за прву помоћ и наместио ранац, док је Љубица паковала књиге у рурсак и проверавала исправност гас маске. Пар граната које сам успео да мазнем у прошлој рацији дао  сам сестрици да их чува. Тодор узе алат да оспособи теретни лифт који смо користили, јер смо степенице урушили да нико није могао да се попне без нашег знања. Ушли смо у пространи лифт који је био удешен у митраљеско гнездо. Пар џакова песка, мало метала и то је то. Љубица заузе своје место крај мене као помоћник да ми придржава реденик који је хранио Браунинг[1]. За пар секунди колико је требало Тодору да покрене лифт, наш пад је почео. Гледао сам право кроз нишан и надао да никог нећу видети са друге стране. Љубица је изгледала уплашено као и увек кад би силазили у предвој уз јако пиштање котура и кочница. Великом брзином нам се указао пролаз између два реда коцкастих стубова који су држали спрат. Туп металан звук празне конзерве допирао је даље од нас. Могуће је да смо преко ноћи добили становника више или је то заседа. Пошто се бавим кријумчарењем муниције није чудо да повремено стекнетем непријатеља, два. Након што је лифт стао уз прасак, постало је веома тихо. Прашина је била у ваздуху у ком су зраци падали под косином и осветљавали сиви прљави под на ком су се видели отисци војних чизама и један чист предео крај ћошка. Вероватно је неко ту спавао. Мртва је тишина, и поред полупаних прозора, није било дашка  ветра. Надао сам се да ћу намирисати неког, јер од како је град под опсадом рестрикције воде су дуге, па је нормално да човек заудара. Да није киша помрли би од жеђи.

– Љубице. Пусти реденик, зграби гранату, стани на први стуб и прати ме! – повиках.

Стала је иза стуба и подигла гранату са једним оком на мене, другим на пролаз, нервозно је чекала даља упутства. Њено тешко дисање кроз гас маску би уплашило сваког ко би је чуо. Почео сам да дајем лажне команде, како би изгледало да смо више. Репетирао сам Глок[2] и стао иза супротног стуба. Цимнуо сам главу два пута у страну да проверим углове. Све је чисто, мора да је отишао првим светлом, вероватно чим је чуо звецкање судова и кашаљ. Излаз је празан, мада је камен са улаза померен у лево. Неко је пролазио овуда. Није ни покушао да прикрије своје присуство. Чудно, обично старци или јако мала деца то раде. Знам да Љубица не би направила тако кардиналну грешку, поготову у згради коју не познаје. Улица је чиста, видео сам то преко малог огледала које носим са собом. Прешли смо улицу покривајући углове и преврнуте аутомобиле из којих је могла да дође паљба. Од појединих аутомобила остали су само скелети. Код њих је немогуће сакрити се или користити их у било коју другу сврху. Чак је немогуће наћи гориво које би их покретало. Док се полако крећемо десном страном Љубица покрива прозоре и кровове, а ја осматрам терен. Вежбом смо постали ефикасни у избегавању претњи, мада није чудо да нас неко испрепада. Упутили смо се ка мосту који чувају „одвојени“. Стали смо иза бетонске преграде и заузели седећи став. Двојица „одвојених“ седела су крај ватре иза бетонског заклона са Калашњиковима[3] и тихо разговарала. Нису нас приметили. Магла је била густа. Батеријском лампом сам им сигнализовао и одмах су узвратили, све је чисто. Претрчали смо на другу страну до њих.

– Поздрав, комшија. Како је од јутрос? – упитао сам опрезно шапатом.

– Није лоше, није ни добро… две патроле су, синак, прошле преко друге раскснице, ја бих иш’о другом улицом. Магла је велика, синак. Можда неће да вас виде, ако будете брзи. Докле ће те децо? – упитао је насмејани брадати чувар.

– Данас је субота, водим малу до централне школе. Јеби га, деца. – одговорио сам  слабим осмехом осмартајући улице.

– Ако, лепо је то децо. Ипак треба нешто да научите. Ћао Љубице? – осмехивао се.

– Једи говна. – брзо и прекорно му одговори сестрица.

– Уух, појео би’ те, ‘бе му маглу. – грохотом се засмеја, – ‘ајте ви полако дечице, ми вам чувамо леђа. Мали, паз’ ти десну страну да те неби’ јеб’о. – рече свом саборцу ударајући га лактом у ребра.

Момак га погледа на брзину и диже гард ка десном углу зграде преко реке. Осматрао је магловито сиво поље преко нишана притиснуто тишином.

– Љубице! Понашај се. Пази на „теглу“, „оклопњаци“ то најбоље њуше. – обратих му се у шали док сам се удаљавао.

– Е, да га ‘бем баш. Само сам једну гушу натего, ха, ха, ха… – довикнуо ми је једва разборито због смеха.

Друга страна је изгледала боље са више заклона и травом, па је кретање олакшано, јер не морам да се задржавам у прикривању трагова. Постоје више врста патрола, полицијске оклопне патроле, бандине пешачке или моторизоване патроле и Одвојене патроле. Ни једна од њих није безбедна и ако су све заклете да помажу, бољи су у томе да праве штету, па их зато све стављамо у један кош и зовемо једноставно „патроле“. Још два блока и можемо да прећемо у други смер који води ка северу града. До сада смо одмакли кроз руту на коју смо упозорени. Застали смо крај зграде, да би пропустили “лутача”, тамо, на ћошку са наше леве стране. Пажљиво осматра пут кријући се иза преврнутог аутомобила, када се чуо пуцањ из далека. Секунду касније туп удар зрна о семафор и иза аута поче да липти крв. Чуло се грлено кркљање и лупатање о металну конструкцију. Био је готов, „Рикошет снајпер“ му је покидао врат. Љубица ме са сузом упита.

– Како ћемо сад до школе?

Погледао сам около и спазио изврнуту пословни зграду двеста метра на другој страни улице.

– Идемо кроз њу, ваљда има добре зидове. Морамо да се вратимо назад и направимо полукруг и онда да продужимо даље. Гледај прозоре и прати ме.

Наставили смо даље са великим опрезом, док нисмо дошли до улаза у зграду. Како смо пролазили кроз ред просторија и разбацаних столица, чуо сам два пригушена пуцња споља. Снајпер је потврдио свој погодак и похарао шта је могло да буде од користи. Ако се неко усуди да га предухитри, лако постане друга мета. Поједини снајпери одлучни су да прате мету и убију је код куће, место које има више залиха, али опет узму само плен од тог дана, остало не дирају… будале. Тренутно их нико не воли. Не раде за никога, отуд име Одбегли Снајпери. Никад се не зна где су, често мењају своје локације и нападају се међусобно. Банде имају сталну потребу за новим снајперистима.

Кристоф, мој друг код кога морам да одем, има теорију да сваки од снајпера има своје гнездо и да је оно постављено у центар његове територије, а свако лови на посебан начин. Ја искрено мислим да су и Снајпери и Кристоф паћеници. Поједини снајпери нападају само патроле, док други гоне цивиле, али посластица им је да својом методом иду против друге снајпере. Ваљда им дође као нека фора, јебем ли га. Они исто као и патроле нису везанини кодом части, сем Арана, они су у свему зајебани.

Канцеларије се нижу једна после друге док пролазимо, све запуштене, са много прашине и папира на поду, без трагова да се ова зграда користи на било који начин. У овом делу града престаје да се чује хеви метал са осматрачница Змајева и меша се са хип-хопом. Герила држи територију одавде. Морамо да се склонимо, јер захваљујући мени, многи герилци су пали од метака које ја набављам. Проваљен зид нам је указивао излаз из овог лавиринта. Нагорени ободи зида указују да је разнесен јаком експлозијом, класично је за црнце да разносе ствари. Проверавам излаз и пребацујем се иза бандере са подигнутим Глоком, баш на два метра од места где је био урушен коловоз. Некадашњи метро је препун воде и још већа количина куља из пуклих цеви. Доле у води се пресијава метална глава робота Ходача. Спуштам нишан на доле и зовем Љубицу да пређе улицу. Снајпериста мора да је већ отишао. Нема никаквог звука сем шуштања вештачке реке испод мојих ногу. Продужили смо даље стотинак метара до прве рампе герилаца. Стража је већ у белим облацима канабиса. Са фантомком на лицу можда могу да прођем неопажено. Почео сам да идем лаганијим ходом, млатарам рукама уздигнуте главе као и сваки герилац у својој територији. Сестри сам лаганим али хитрим потезом руке намакао чупаву капуљачу и прикрио плаве репове. Љубица је играла школице на које је наишла поред мене. Гледам Пантере[4] левим оком и пазим хоће ли кренути за своје оружје или не. Три стражара у униформама седе крај импровизоване куле од џипа са још двојицом у егзо-скелетима на конструкцији изнад њих. Повез од анималног принта испод десног рамена, злато око врата, плава марама везана преко носа, дредови до рамена, распарна камуфлажна војна униформа, панцир, гранате за појасом, базука уз њега, џоинт у руци и облак дима који га прати у стопу, без сумње, то је Драјфусов официр, елита међу герилцима. Смрад спаљеног меса се ширио око њих, имали су акцију недавно, вероватно пар Одвојених или Луталице, неко ко не познаје банде и њихов размештај.

– Јо, добра песма брате. – обратио им сам се њиховим нагласком.

Да нисам посумњали би, а и некултурно је.

– Поздрав мали брате. Оклопњаци на три сата. – одговорио је високи црнац подижући свој Милкор МК1[5].

            Продужили смо даље. Нисам се окретао да не постанем сумњив, мада ме је било страх да не опали пројектил у нашем правцу. Љубица је поскакивала путем, као да не схвата да су ово могле да буду њене задње школице које игра. Иронично је, јер смо стварно пошли до школе. Црнац нас је пратио погледом док нисмо стигли до прве раскрснице и умакли му на тај начин. Стао сам иза првог зида на који сам наишао и склупчао од страха који ме је обузео према Герили. Закаснела реакција, коју нисам могао да контролишем ме је сломила. Срце ми бије као код миша, а хладан зној ми се сливао низ чело. Љубица је крајње озбиљно гледала у далек пут пред њом. Скренуо сам поглед ка стражарима да последњи пут утврдим јесмо ли се извукли. Поверовали су у моју лошу глуму. Све је у реду. Дубоким удахом сам устао и позвао сестру да кренемо. Ово заобилажење нам је продужило пут, већ смо изгубили два сата хода. Решени да стигнемо до школе, пролазили смо кроз нама непознате улице и завлачили у ћорсокаке. Поред нас су разбацано лежале спаљене компоненте борбеног дрона. Град је био препун делова апарата после огромне битке за град. Граја деце је долазила из сада познатог правца, још петнаест минута до дворишта школе. Ово није моја школа, чисто да се зна, ја сам ишао на други крај града. Одвојени имају своју школу, а пошто и ми спадамо међу њих, дозвољено нам је да је користимо. Два Одвојена у пелеринама стоје шесто метара од нас, један диже руку и даде нам знак да станемо.

– Руке у вис Љубице. Ове чике хоће да нас претресу. – заповедих јој.

– Зар не тражи само полиција да дижемо руке у вис? – упитала је зачуђено кроз маску.

– Да, али траже и они. Што пре обавимо ово, пре ћеш у школу. – одговорио сам сажаљиво, – А сад их подигни.

Зловољно је климнула главом и уплашено подигла руке. У тренутку су Одвојени подигли хеклере и корак по корак почели да нам се приближавају. „Шта се ког ђавола догађа?“ – помислио сам. Бацио сам поглед иза себе. Нема никог. Зашто би циљали у нас кад смо њихови, а онда сам скренуо поглед ка сестрици. Збуњен опазих да у десној руци држи зелену гранату. Одвојени су као по обичају и обуци викали од страха да је баци, док је она стајала као кип и запрепашћено гледала како нам прилазе и хватају заклон иза делова зграде која се урушила током бомбардовања.

– Мароко! Мароко! Не пуцајте, уплашили сте малу! Знам и лозинку за пролаз, Мароко, је л’ да? Љубице, спусти јебену бомбу, је л’ видиш да ће да пуцају!? – повикао сам гласно.

Тада је спустила гранату и ставила је у џеп. Била је посрамљена, јер се понашала као дете. Стражар је оборио нишан и ослонио о свој леви кук, док је други посматрао улице незаинтересовано.

– Је л’ се вама гине данас? Да си јој дао скакавац или нож, али гранату… и то живу? Ти си гори него ја…, – негодовао је главом чувар, – и само да знаш, лозинка је промењена. Можете да прођете. – зловољно нам је рекао стажар ослањајући се с ноге на ногу.

Одавде па на даље можемо слободно да ходамо. Герилци су се постарали да будемо заклоњени свакаквим отпадом од аутомобила и зграда, а пролази су јако чувани Одвојеном стражом. Љубица је поново весело поскакивала, а ја сам се смешкао ситуацији са стражаром који је испод ока гледао како се крећемо према школи. Какав дан, а тек је почео.

Покидана челична ограда нам је улаз у двориште. Осматрачнице су пуне родитеља под кабаницама који чувају своју децу. Гледајући ове људе на тренутак ми се чини као да су једна велика и срећна породица, као да рат никада није прошао кроз ово место, сви се држе заједно. Овакав призор ме натера да се сетим Грин Спрингса, а када се сетим њега, сетим се и мајке. То ме увек растужи, јер једину ствар коју сам толико дубоко урезао себи у мозак је та како полукрвава седи на кревету, нуна Љубицу и обе плачу. Говорила је тихо нешто кроз зубе, као да је гневна на мало створење у својим рукама. Мислио сам да јој тепа или је успављује, али нисам био сигуран о чему се ту заправо ради. Постељина натопљена крвљу и водом сливала се на дрвени под у ком се стварала барица. Светло је само зрацима обасјавало мајчино лице кроз жалузине и комоду крај ње, тачно преко сечива кухињског ножа којим је пресекла пупчану врпцу. Ја сам стајао напољу и чекао да се све заврши, а Љуба је плакала и њен плач се ширио ходником у ком сам стајао. Напољу су падале ракете, пуцало је на све стране док су људи безуспешно бежали у нади да ће се спасити. То је био први дан како је Грин Спрингс пао у руке војника и Љубичин рођендан.

[1] Познати произвођач оружја Америчког порекла.

[2] Марка пиштоља Немачког произвођача.

[3] Руска јуришна пушка.

[4] Синоним за следбенике Драјфусове Гериле

[5] Бацач граната са добошним храњењем

going-to-school-6

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s