1293 Užasnici

Po kazni su me odredili da budem na usluzi Gospodarici koju su pre deset godina moji saborci zarobili u pohodu na Zariju. Njen muž, čije ime nije putovalo od uva do uva uz divljenje i strahopoštovanje kao kod ostalih, većinu svog vremena provodio је u barakama s običnim vojnicima gde se kockao i opijao, a takvo ponašanje nije priličilo nekom ko je imao pravo da nosi krzno na plaštu. Posećivao bi je samo kad bi ga ratne muke morile i tad bi je obično ostavljao u modricama i suzama. On ima dva sina sa njom i tri prekrasne ćerkice koje sam posvećeno pratio kroz vrtove i vodio u duge plovidbe čamcem po otvorenoj pučini gde su ratne galije bile usidrene. Vragolasto su devojčice opčinjeno zverale zidinama i brodovima upletene u užad dok sam ih sa zadovoljstvom gledao i čuvao. Bilo mi je žao Gospodarice koja je morala da trpi surovost muža zbog dece, ali to nije bila moja stvar da se mešam. Kada bi mi se požalila, rade volje bih zaklao tog divljaka i rešio je bede, a onda bih ponosno izašao pred sudiju i branio se zaštitničkim kodom kojim sam obavezan da štitim i služim Gospodaricu.

Ta Zarijska kćer provodila je vreme zatvorena u svojoj sobi gde je malo ko posećivao pored mene i njenog užasnog muža. Sećam se, jednom sam je zatekao u čudnom plesu bodeža gde sam pomislio da hoće ritualno da se ubije, ali sam shvatio da su to neki njeni običaji iz Zarije nalik igri trbušnih plesačica. Čak je i svoje ćerkice učila tim smernim lelujavim pokretima poput plesa ptičjih krila na vetru. Oko dece je stalno bila nasmejana i uvek lepa, ma koliko joj je lice bilo naruženo brutalnim ophođenjem nezahvalnog muža. Ja sam stalno bio u sobi sa decom, pa su mi se drugovi često rugali pošalicama da sam žena, jer sam se ozbiljno posvetio zadatku telohranitelja. Bilo mi je krivo, jer sam bio prinuđen da branim i svoju čast, hrabrost i kod, mada sam razumeo koliko smešno zvuči „Vitez od haljina“.

Jednom prilikom me je Gospodarica prizvala na privatnu audijenciju, što se gotovo nikad nije dešavalo da vitez ide udatoj ženi u sobu bez prisustva sluga ili muža. I pored toga rešio sam da, ne legnem sa njom, jer znam kako su drugi gubili glave. Ušao sam u prostoriju sklanjajući teške perle sa prolaza gde sam se našao opkoljen lepršavim trakama svile kraj balkona kroz koji je bujao miris mora. Pokazala mi je rukom da priđem prostranom komadu nameštaja na kom je sedela i vezla ornamente na čudnim podvezima. Seo sam kraj nje poprilično zbunjen, jer nisam znao šta da očekujem.

– Ser Potose. Načula sam po pevu da ste pod kaznom. Muči li vas sram, nametnut na leđa junačka? – obratila mi se.

– Draga moja Gospodarice. Ni srama, ni težine moja kazna ne tuče po meni, a i da tuče, kakav junak bi se žalio? – odgovorih dvosmisleno.

– Šta vitez može tako loše učiniti, da ga ovako gorko kazne, pitala sam se, a eto Vi ste se našli kao stvoreni da mi kažete reč. – smerno je vodila razgovor prikrivajući svoje namere.

– Loše je bilo to, što sam govorio istinu. – odgovorih.

– Zar za istinu takav danak plaćate? – pitala je grčeći obrve iznad, i dalje devojačkog preplanulog lica.

– Mnogi su danak i glavom platili, mećući istinu u pogrešna uva. – odvratih što plemenitije.

– Što onda laž ne rekoste ili ukrotiste jezik da ne leti, nego sada patite za slavom i junaštvom? – pucala je po meni kao ildočke baliste po Zarijskim vratima, a ja sam postajao sve sumnjičaviji prema pravim namerama kuda je ovaj razgovor vodio.

– Zato što, moja Gospodarice, laž leti, ali istina pobedi, a jezika krotiti ne umem, te se pomirih sa sudbinom da učim druge gde moj put nije ispravan. – pazio sam se od nje i razmišljao kako da formulišem reči kad se ona zadovoljno osmehnu.

– Moj muž me je iz Zarije oteo i oženio u hramu Bezbožnika, gde smrt gospodari, a ja se ne okrenuh da promenim veru. Šta je više laž, život pre ili život posle udaje? – upitala je zamišljeno privršavajući vez.

– Gospodarice. Tragate za lažima, a istinu zaboraviste. Što Vam na srcu leži, to je istina ostavila da se na nju sećate kada vazduh u lažima oteža. Od bračnog života, iskustva nemam, niti mi je sudbina to podarila, jer ja sam okrenut časnom redu Užasnika. Moja priroda je u borbi protiv sopstvenog roda za čast Ildoka koji me je u zidine prihvatio i spasio teškog života rudara međ brdima uraslih u trskokret. Običaji Gratne s kojih potičem se nisu zadržala u mom srcu, jer sam kao mladunče psoroga donešen u slavni Ildok, pa sam neuk da zborim o prvom životu. – jadao sam se dok je ona navlačila provezene trake kože preko sebe i okrenula pred mene hvatajući raskorak namrštenim izrazom lica.

– Dosta, ser Potose. Shvatate da smo isti, Vi i ja? Oboje smo ovde dovučeni van naše volje i oboje proživljavamo užase od svojih tamničara. Ja želim da znam jedno. Koliko ste mi Vi verni i mojoj deci? – iznenadila me je prekim tonom u glasu i promenom stila u nekakvu beštiju, ali je i dalje bila moja Gospodarica, tako da sam morao da je slušam.

– Do smrti, Gospodarice. – odgovorih dubokim vibrirajućim glasom sa naklonom, a ona vrati bodeže u korice koje je napeto držala za drške.

– Dobro onda. – odgovori ona, – Pomozi mi da sakrijem telo mog muža. – dodala je gde sam je prepadnuto pogledao, a ona zakoluta očima, – Oh, Aramonovih mi muda. Morala sam da očvrsnem, jer sam u Zariji bila previše zaštićena. Ovaj psorožji izmet me je podučio obmanama, vojnim taktikama, borbi rukama, mada sam i ja znala što šta… otud i bodeži. Vidite ser Potose, moj avanturistički duh i ambicija prelaze čisto zadovoljstvo biti majka, žena, rob, kurva onom slonozonu. Ja želim mnogo više od toga, a to mi ne daju, zato ću sama da uzmem ono što želim… zar to nije Ildočki način: Vojska uzima, ne poklanja? – govorila je samouvereno dok je pokojnog Gospodara vukla za noge iza kog je ostajao trag krvi.

Postepeno je počela da se probija među redove i hijearhiju u vojnim postavama dok nije stvorila novu frakciju unutar Ildoka. Kopala je ka vrhu svojom seksualnošću i lukavim vojevanjem uz pomoć drevnog reda Užasnika sazdanog od stranaca i po prvi put u istoriji od žena za koje se nadaleko čulo kontinentom. Priklonila se i Bezbožničkom hramu čime je učvrstila svoju dominaciju i odbijala učestale pokušaje atentatora pa je čak i njih uspešno apsorbovala nudeći smrt onima koji su sputavali njenu vlast u Ildoku.

Postala je prva Užasnica čija je titula i nasleđe pratio spev patriotskih pesama i upozorenja. Svaka najkrvavija borba se odigrala sa njenim veštim rukovođenjem gde su naše sile stalno pobeđivale dok se ona starala da se dobro ime elitne garde Užasnika ne ukalja kakvim lošim glasom. Moja kazna se pretočila u čast služeći je, pa i njenu decu koja su kroz buru od ratova preuzeli vladavinu Ildokom i uspostavili svoju dinastiju.

dread-guard

pisao: Nenad Jevtić

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s